Sarajevo – lekcija za Evropu

„Strah od islamizacije Zapada? Ko to misli, treba hitno da poseti Sarajevo“, piše Zidojče cajtung u opširnoj reportaži „Sarajevo, mon amour“. „Bez obzira na vremenske prilike, uzvišice oko Sarajeva uvek izgledaju kao da je upravo pao sneg. Blistavo bele. Ali sunčeve zrake ne reflektuje sneg već nadgrobno kamenje hiljada koji su u Sarajevu ustreljeni iz snajpera, pogođeni gelerima ili su umrli od gladi jer bosansko-srpska armija nije propuštala namirnice u grad. Podaci na svim spomenicima završavaju se jednim od ovih brojeva: 1992, 1993, 1994 ili 1995.

Rat je u svakoj etničkoj grupi od očeva i sinova stvorio ubice i silovatelje. Stara mržnja održava se u životu jer se i danas vode bitke oko broja žrtava. Ali u vremenu kada se muslimani u Evropi predstavljaju kao religijski agresori i pretnja, koristan je pogled na broj žrtava kako bi se iracionalni strahovi makar malo primirili. Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju procenjuje da je od 36.700 civilnih žrtava rata u Bosni bilo 25.609 bosanskih muslimana. […]

Sarajevo se može prepoznati kao simbol propasti religiozne tolerancije. Ali to je misao na koju niko u Sarajevu ne bi došao. Sarajevo nije grad koji dokazuje šta se desi kada ljudi grade džamije i crkve jedne preko puta drugih. To je grad koji dokazuje šta se dešava kada ljudi iz nesigurnosti i nacionalističke zaslepljenosti odaberu mrzitelje za vladaoce. Zato je sudbina Sarajeva goruće aktuelna u vreme Viktora Orbana, Marin Lepen i Jaroslava Kačinjskog.

Srpski predsednik Slobodan Milošević nije bio u prvoj liniji srpski pravoslavni hrišćanin – on je bio sadistički oportunista. Hrvatski vođa Franjo Tuđman nije na prvom mestu bio katolik nego radikalni nacionalista i apologeta hrvatskih fašista. A predsednik BiH Alija Izetbegović nije u prvoj liniji bio musliman nego beskompromisni čovek moći.

Ovi ljudi su vodili rat, a ne građani Sarajeva koji danima nisu znali hoće li se vratiti kući ako izađu da donesu vodu. I to svi: Jevreji, hrišćani, socijalisti, kosmopolite, muslimani – stanovnici Sarajeva.“

Rat u kampanji

„Pobjeda, pobjeda, trešti iz zvučnika, dok posetiocu naviru u riječku sportsku dvoranu. Nova partijska himna opozicionog HDZ-a zapravo je šlager iz ratnih vremena i zvuči bojno. Sledi minut ćutanja za pale, a onda nacionalna himna“, počinje svoj tekst u Berliner cajtungu Norbert Mapes-Nidik, jedan od najboljih poznavalaca Balkana među novinarima nemačkog govornog područja. Dalje se autor iščuđava što u hrvatskoj predizbornoj kampanji ekonomija ne igra gotovo nikakvu ulogu:

„Najmlađa članica EU doživela je sedam godina recesije. Proizvodnja propada, omladina napušta zemlju – zapravo odlična osnova da se izborna kampanja vodi ekonomskim temama. Umesto toga govori se o identitetu i prošlosti: Već 20 godina je mir, ali u kampanji je rat sveprisutan. […] Nacionalno-konzervativni tabor okupljen oko HDZ veran je crkvi i plete hvalospeve o slavnim devedesetim godinama. Sekularna, levo-liberalna koalicija upozorava da se ne treba vraćati u ta vremena.

Nijedna strana ne preduzima ozbiljan pokušaj da predstavi sebe kao spasioca zemlje iz ekonomske bede. Socijaldemokrate skroman privredni rast prodaju kao ogroman zamah. Opozicioni HDZ je poručio ekonomski program od minhenskog liberalnog Instituta IFO, ali taj program i dalje nije objavljen. Štednja koju ovaj Institut obično predlaže svakako ne bi izazvala oduševljenje birača.“

List piše da analitičari u Hrvatskoj imaju različite stavove o tome da li HDZ-ovu ratnu retoriku treba uzeti za ozbiljno. „Neki veruju da je Hrvatska ukotvljena u evropsku mrežu i samim tim imuna na autoritarne tendencije.“ Prenose se i reči profesora Dejana Jovića, bivšeg savetnika predsednika Josipovića, koji misli da zemlji preti mađarski scenario. Kao indiciju Jović vidi najavu HDZ-u koji bi da se razračuna sa komunističkom prošlošću. Pod određenim okolnostima, smatra Jović, to može značiti kriminalizaciju postkomunističkih socijaldemokrata.