Ovo nije klima za ljudska prava
Tačno 19 kilometara deli Palatu Šajo i aerodrom Le Burže nadomak Pariza. To je, uz uslove gradskog saobraćaja, nešto više od pola sata vožnje. Ovih dana se istorija ispisuje u jednoj konferencijskoj dvorani na području aerodroma gde svetski ministri raspravljaju o klimatskim promenama – još je neizvesno hoće li taj sastanak ostati upamćen po dobrom ili lošem. S druge strane, prošlo je tačno 67 godina od istorijskog događaja u Palati Šajo. Tada je doneta Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, a 10. decembar je proglašen za Dan ljudskih prava.
I ove godine ima dovoljno povoda da se kritikuje ekscesivna primena smrtne kazne u Kini, Iranu ili Saudijskoj Arabiji. Ili brojni slučajevi torture, policijskog nasilja, gušenja slobode mišljenja. Nasuprot tome, može se pozdraviti ovogodišnja dodela Nobela tuniškom „Kvartetu za nacionalni dijalog“.
No može se i apelovati na pregovarače sa Konferencije o klimi da prevaziđu sebe i konačno sprovedu Član 3 iz Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: taj član garantuje pravo na život. Klimatske promene su već sada masovni ubica. Čas direktno, čas posredno. Direktno, jer su takozvane „ekstremne vremenske nepogode“ postale učestalije. U prethodnih dvadeset godina je u tropskim olujama i poplavama stradalo više od pola miliona ljudi. Vremenske prilike su isuviše komplikovane da bi im se odredili konkretni uzroci. Činjenica je da broj „ekstremnih nepogoda“ raste – što su istraživači klime i predvideli u svojim modelima.
Klimatske promene ubijaju i posredno tako što destabilizuju države. Uzmimo primer Sirije: građanskom ratu s stotinama hiljada mrtvih i milionima prognanih prethodile su godine ekstremne suše. Oko 1,5 miliona seljaka moralo je da napusti svoje posede i ode u gradove – i to u trenutku kada je zemlja već imala posla sa masovnim prilivom izbeglica iz Iraka. I daleko stabilnija društva bi u takvim okolnostima bila uzdrmana. A u Siriji su tim okolnostima dodate loša vlada i spoljni piromani.
Uzmimo primer Boko Harama: nije slučajnost što ta teroristička organizacija jača paralelno s povlačenjem Čadskog jezera. Životna podloga za 30 miliona ljudi – zemljoradnika, stočara, ribara – smanjila se na dvadesetinu prvobitne veličine i time je i borba za opstanak postala žešća. Gde siromaštvo i manjak perspektive uzmu maha, onde mladi ljudi lako podlegnu propagandi terorista.
Čak je i vojska Sjedinjenih Država prepoznala klimatske promene kao bezbednosni rizik. Pa očigledno je: rast temperature će izazvati izbegličke i migrantske struje velikih dimenzija. Pristup resursima, posebno vodi, više neće biti samorazumljiv. Konkurencija neće uvek ostati miroljubiva. Očigledno je i da će sve više ljudi gladovati. Pri tome ovo nepojmljivo bogato čovečanstvo već i danas ne uspeva da napuni sve stomake. Svake tri sekunde neko umre od gladi – često su u pitanju deca. Pogledajte sekundaru: jedan, dva, mrtav!
Hoćemo li da se pomirimo s tim? Iz udobnosti, puke navike? Zbog manjka maštovitosti da život i ekonomiju uredimo pravedno i održivo? Jer nam deluje da su interesi kapitala previše moćni? Ljudi sasvim dobro razumeju da dalje ne može ovako. Industrijske države moraju da delaju energično u Parizu, a ostale moraju da slede. Ne radi se o planeti Zemlji. Njoj će biti dobro i bez nas. Radi se o nama ljudima.