„Nikad više u Srbiju!“

Sve je počelo sa uvođenjem bezviznog režima. Ono čemu su se radovali građani voljni da putuju Evropom, dovelo je najpre do stalnog porasta zahteva za politički azil u Nemačkoj, a potom i do restriktivnih mera Nemačke.

Bezvizni režim i neželjena dejstva

Bezvizni režim uveden je za Srbiju, Makedoniju i Crnu Goru pre šest godina, a godinu dana kasnije istu privilegiju su dobile Albanija i Bosna i Hercegovina. Ono čemu su se radovali građani voljni da svoju skromnu uštedu ulože u putovanja, dovelo je i do stalnog porasta zahteva za politički azil u Nemačkoj.

Među ljudima koji su socijalno, etnički ili na bilo koji drugi način marginalizovani pročulo se da se do Nemačke može doći bez većih prepreka i tamo ostati najmanje šest meseci ako se podnese zahtev za azil.

Taj porast broja balkanskih potražilaca azila, većinom Roma i Albanaca, doveo je do žestoke političke debate u Nemačkoj. Danas se, pod utiskom milionskog kretanja sirijskih zbegova ka Evropi malo ko seća da su desetine hiljada zahteva za azil iz prostora između Skoplja i Velike Kladuše u stvari bio onaj unutrašnjepolitički okidač koji je trajno promenio prioritet političkih tema u Nemačkoj.

Sigurne države

Nemačka Vlada je 2014. i 2015. reagovala nalepnicom „sigurna zemlja porekla“ za svih pet navedenih zemalja. „Sigurne države“ su one za koje nemačka vlada smatra da ne vrše politički progon, a odbijenim podnosiocima zahteva za azil u njima ne preti „kažnjavanje koje bi bilo povreda ljudskog dostojanstva“.

Ovaj novi pravno-politički okvir za pet balkanskih zemalja je brzo počeo da deluje. Broj prinudnih povrataka se povećao, broj zahteva za azil iz ovog područja – opao. U februaru 2016. zabeleženo je manje od hiljadu zahteva za politički azil iz ovih pet zemalja, iz Srbije ih je bilo svega 384. Broj odobrenih zahteva meri se promilima.

U senci sirijskih izbeglica

Sirijske izbeglice su svojim masovnim dolaskom potisnule ovu grupu ljudi u pozadinu. „Neosnovanost zahteva“ ljudi iz „sigurnih država“ skoro niko iz vladajućih partija više nije dovodio u pitanje. Najglasnije su se bunile nevladine organizacije „Amnesti internešnal“ i „Pro azil“. U javnosti se često čulo da „lažni azilanti“ zauzimaju mesto za „prave izbeglice“ iz ratnih područja.

Uzalud su mediji ponekad skretali pažnju na probleme. Recimo „Štern“ konstatuje da na Kosovu diskriminišu Rome, a policija je nasilna, da su u Crnoj Gori često ugroženi nezavisni novinari, a u Albaniji devojčice i žene, dok organi bezbednosti skoro svakodnevno nekoga zlostavljaju.

Povećao se i broj više ili manje dobrovoljnih povrataka, kojima podnosioci zahteva za azil izbegavaju višegodišnju zabranu ulaska u Nemačku.

Oni koji ne pristanu na to odlaze u policijskoj pratnji. Vrlo retki od njih izbegnu takvu sudbinu jer ih privremeno izuzmu iz kontigenta za deportovanje iz zdravstvenih razloga ili, ako posada aviona odbije da primi nekog od njih.

Romi u teškom položaju

Na Balkanu su Romi socijalno ugroženi i često diskriminisani. Međutim, prema procenama jednog dela stručnjaka, ne postoji sistemska diskriminacija ili brutalni napadi kao u zemljama Evropske unije, Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj i Francuskoj. Rasizam prema Romima je, prema istim procenama, manji u Makedoniji nego u članici EU Bugarskoj.

Ipak, neki Romi ne odustaju. Novinar evangeličke novinske agencije „epd“ razgovarao je sa ljudima koji ilegalno borave u Nemačkoj, u provincijskom gradiću na zapadu zemlje. Redakcija im je zaštitila identitet i nazvala ih Violeta i Dragan Demirović. Violeta je trudna, izgleda iscrpljeno, nema medicinsku zaštitu. Njen muž kaže: „Neću više nikad u Srbiju, muka mi je i kad pomislim na to!“ On dodaje da su iz romskog naselja na rubu Beograda normalno otišli u Nemačku, ali da su onda ilegalno ostali. U Srbiji su izgubili sina u saobraćajnoj nesreći. Prijatelji čoveka koji je skrivio nesreću zastrašivali su ih, fizički nasrtali, pretili im. Kada je taj čovek ipak bio osuđen na kraću zatvorsku kaznu, još u sudnici je rekao da će Demirovića ubiti. Kaže da sudija i policija na to nisu ni okom trepnuli.

Ratni ožiljci

U agencijskom članku se navodi i primer Fidana Tahirija, kojem je takođe promenjeno ime. On je do 1993. bio policajac u Mostaru. Tada su ga paravojne formacije Hrvata iz BiH deportovale u zloglasni logor „Heliodrom“, gde su ga bestijalno zlostavljali. Pošlo mu je za rukom da pobegne u Nemačku uz pomoć bivših kolega iz policije.

Kada se posle rata vratio u Mostar shvatio je da su njegovi mučitelji na javnim funkcijama, a jedan od njih je u njegovom predratnom stanu. U muslimanskom delu podeljenog grada takođe ga je dočekala netrpeljivost, jer je otišao iz rata, a žena mu je hrišćanka. „Za Hrvate sam bio musliman, a za muslimane dezerter“, kaže Tahiri. On se sa setom seća predratnih godina, kada mržnja nije bila svakodnevna pojava: „Jugoslavija je bila dobra zemlja“.

Iz straha da bi ga nekadašnji mučitelji mogli ukloniti kao svedoka u nagoveštenim sudskim procesima, 2015. ponovo je pobegao sa porodicom u Nemačku, i sada čeka da padne odluka o njegovom zahtevu za azil.

Pitanje je kako će nadležne institucije odlučiti, napokon, Bosna i Hercegovina je na listi „sigurnih država“.

Politički pritisak

Zamenik direktora nevladine organizacije „Pro Azil“ Bernd Mesovic napominje da je u Nemačkoj povećan politički pritisak na nadležne institucije, čime se objašnjava činjenica, da Nemačka mnogo restriktivnije postupa prema podnosiocima zahteva za azil iz Srbije od zemalja kao što su Švajcarska ili Italija. Tamo više od trećina podnosioca zahteva dobija zaštitu.

Sudeći prema uspesima krajnje desničarskih stranaka na pokrajinskim izborima I opštu atmosferu u Nemačkoj, taj pritisak bi mogao da se još i poveća.

dd/idj/epd/stern