Nema saveza Moskve i Vašingtona u Siriji
Skoro istovremeno pojavile su se vesti da su se Sjedinjene Američke Države i Rusija sporazumeli o direktnom vojnom dogovaranju na terenu kako bi se izbegli incidenti u vazdušnom prostoru iznad Sirije, ali i da ruski predsednik Vladimir Putin dočekuje u Moskvi sirijskog vlastodršca Bašara al Asada. Da li je to početak rusko-američke koalicije u sirijskom konfliktu? Da li je time rešenje na pomolu, a time i kraj izbegličke krize koja je ogroman izazov za Evropu, ali pre svega za Nemačku? Ni u kom slučaju!
Ruska politika moći
Naime, ni Rusija ni SAD nemaju prioriteni interes da se izbeglička kriza u Evropi okonča. I za jedne i za druge je reč o politici moći, kao i o očuvanju nacionalnih interesa na Bliskom istoku. Na unutrašnjopolitičkom planu, Kremlj želi da inscenira uspešnu vojnu intervenciju u Siriji i time skrene pažnju sa ekonomske krize. U tom smislu, borba protiv „Islamske države“ u Siriji zamenjuje propagandnu sliku neprijatelja kao „fašista u Ukrajini“.
Spoljnopolitički gledano, radi se o ruskom uticaju na Bliskom istoku i Kremlj se odlučio da po svaku cenu sačuva Asada na vlasti. Asad prvi put od 2011. putuje u inostranstvo i to kod Putina u Moskvu. To je jasan signal za takvu rusku politiku. Naivan je svako onaj ko smatra da će Putin odustati od Asada.
Međutim, ruska bliskoistočna politika ne obuhvata samo odnos prema Asadu. Moskva se faktički priključila šiitskoj osovini (Iran, Irak, Asadova Sirija, Hezbolah u Libanu), i to protiv sunitskih sila u regionu koje predstavljaju države Golfskog zaliva i deo Iraka i Sirije koji kontroliše IS.
Pogrešno tumačenje američke politike
Ne samo ruska, već i američka politika na Bliskom istoku višekratno je pogrešno tumačena. Pozivajući se na tradiciju iz prethodnih decenija često se smatralo da će se SAD u regionu uvek snažno vojno angažovati.
Međutim, američka politika je pod predsednikom Obamom, zbog fijaska intervecionističke politike u Avganistanu, Iraku, pa delom i u Libiji, podvukla crtu i pod jakom unutrašnjopolitičkom kritikom revidirala bliskoistočnu politiku. Vašington se, naime, koncentriše na najvažnije nacionalne interese, dakle na bezbednost Izraela i sprečavanje atomskog naoružavanja Irana, što se sa istorijskim sporazum ovog leta i desilo.
Za razliku od prijašnjih vremena, za SAD nisu toliko važni ni Irak, čije državno rukovodstvo ionako više sledi Teheran nego Vašington, ali ni Saudijska Arabija. Na osnovu revolucije dobijanja nafte iz škriljaca, Amerikanci su po prvi put od naftne krize iz sedamdesetih godina prošlog veka, sposobni da sami zadovolje svoje energetske potrebe. Sve to je osnova za uzdržanu bliskoistočnu politiku pod Obamom, a ne njegovo navodno oklevanje ili njegova slabost.
Otud se ne može računati ni sa rusko-američkim savezom u Siriji. Zašto bi Amerikanci učinili takvu uslugu Rusiji? Mnogo je verovatnije da bi trebalo računati sa daljim smanjivanjem američkog angažovanja u Siriji.
Dakle, verovatnije je da će se SAD držati po strani, dok će Rusija biti uvučena u šiitsko-sunitski verski rat sa neizvesnim ishodom. Moskva će morati da pripazi da ne ponovi američka iskustva iz regiona. Za Evropu sve ovo znači da će se izbeglička kriza, zbog vojne eskalacije, i dalje zaoštravati.