Mora se razgovarati i sa protivnicima
Nakon četiri godine ubijanja, umiranja i razaranja, u Siriji konačno dolazi do pomaka kod zaraćenih strana koje već predugo istrajavaju na svojim krutim pozicijama. Vašington je dramatično promenio kurs i odustao od svojih dosadašnjih osnovnih gledišta kada je reč o sirijskoj krizi. Dovoljno je drastična već i sama najava ministra obrane Eštona Kartera da će ubuduće u borbu protiv „Islamske države“ biti uključena i kopnena vojska, pre svega u Iraku, a možda i u Siriji. Ali još je važnija spremnost SAD da za pregovarački stol dovede ključnog igrača u sirijskoj drami: Iran.
Nema rešenja bez Moskve i Teherana
Već ove nedelje u Beču će se ponovo razgovarati o budućnosti Sirije. Ovoga puta za pregovaračkim stolom je i iranski ministar spoljnih poslova – pored ministara iz SAD, Rusije, Saudijske Arabije i Turske. Protiv toga su se dugo opirali pre svih SAD i Saudijska Arabija. Još u januaru 2014, SAD su insistirale na tome da generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun ne pozove Iran na razgovore o Siriji koji su održani u Ženevi. Sada su promeni tog mišljenja doprineli sve veći uticaj islamista iz IS, pojačano rusko vojno prisustvo i, pre svega, potpuno zakazivanje pobunjeničkih jedinica koje su naoružavale i obučavale SAD. Kada se radi o rešavanju jedne tako složene krize, ne može se razgovarati samo s prijateljima!
Pa sve i ako Moskva i Teheran Bašara al Asada smatraju legitimnim predsednikom Sirije, bez tih važnih saveznika sirijskog režima neće biti rešenja sukoba. To se može da se sviđa ili ne, ali to je realnost. To takođe znači da će Asad ostati na dužnosti bar u nekom prelaznom periodu. Koliko god to nakon oko 300.000 mrtvih u ratu u Siriji delovalo nepodnošljivo, alternative su još manje atraktivne. Ona umerena sirijska opozicija koju je Zapad toliko priželjkivao, više je fantazija nego realnost. Opozicija je raspršena na stotine naoružanih grupa. One se međusobno razlikuju samo po stepenu svog verskog ekstremizma – sa Al-Nusrom, kao izdankom IS i Al-Kaide na krajnjoj ivici čitavo tog spektra. S druge strane, u prilog podršci koju Asad još uvek uživa u stanovništvu, govori i činjenica da je tri do četiri miliona izbeglih Sirijaca potražilo zaštitu baš u Asadovom okrilju, na širem području Damaska.
Tri izgubljene godine
Koliko god da je pozitivna nova dinamika u sukobu u Siriji, gorčina ipak ostaje: dovde se moglo stići još pre tri godine – tako barem tvrdi bivši finski predsednik Marti Ahtisari. Taj dobitnik Nobelove nagrade za mir i bivši pregovarač o Siriji izjavio je sredinom septembra za britanski „Gardijan“ da je Rusija kao deo mirovnog rešenja 2012. Asadu ponudila „dostojanstveno povlačenje“. Ali SAD, Velika Britanija i Francuska tada su bili toliko uvereni u Asadov pad, da su ruski predlog ignorisali. Ahtisari ocenjuje da je reč o prokockanoj šansi. Ostaje nada da pet pregovarača u Beču neće ponovo da prokockaju šansu za okončanje krvoprolića.
Da se još jednom vratimo na angažman američkih kopnenih snaga u Siriji: ako ikada dođe do toga, to bi trebalo da se dogodi tek nakon razgovora sa Iranom i Rusijom, U suprotnom, prevelika bi bila opasnost da se susretnu američka i ruska vojska i da sukob ponovo eskalira.