Granični kamen broj 59

On čeka na nastavak puta u novom tranzitnom centru u Makedoniji pred pograničnom Đevđelijom. Cilj tog mladića, kao i mnogih drugih od ukupno 7.000 izbeglica koliko ih je danas ovde, jeste – Nemačka. Pre odlaska u izbeglištvo, Rezae je radio kao prevodilac Bundesvera u avganistanskoj provinciji Kunduz – sve dok se nemački vojnici nisu od tamo povukli. „Onda su stigli talibani koji su mojoj porodici i meni napravili pakao od života“, opisuje Bargalai Rezae situaciju koja ga je naterala u bekstvo.

Ali do novog početka u Nemačkoj, pred njim je još uvek dalek put. Nakon dva meseca punih straha, haosa i neizvesnosti, u Makedoniji se sve odvija iznenađujuće glatko, priča Rezae. Tamo je najpre registrovan, zatim je dobio hranu i, čak, topao tuš. Granična policija sada će ga sa jednom manjom grupom prebaciti u tranzitni centar. Na kraju jedne kaldrmisane ulice nalazi se na stotine taksi-vozila, oko četrdeset autobusa i pet vanrednih vozova koji bi trebalo da ih prebace do granice sa Srbijom.

Granična policija: „Ne ostaju ovde ni tri sata“

Đoko Lazarev iz makedonske granične policije odgovoran je za organizaciju u tranzitnom centru. Od pre nekoliko sedmica ovde je mnogo učinjeno po pitanju reda i discipline. Između ostalog i zato što su letos iz Đevđelije u svet odlazile sasvim drugačije slike: granični policajci koji tuku izbeglice iz Sirije, Iraka ili Avganistana. Uz to, toplotni talas koji je situaciju činio nesnosnom. Neretko je istovremeno dolazilo na desetine hiljade izbeglica, bez da ih je u Makedoniji čekao minimum osnovnih stvari za zbrinjavanje.

U septembru je, nedaleko od zelene granice, u poljima podignut mali šatorski grad. Takozvani „privremeni tranzitni centar“, u kome je 1.500 izbeglica bilo registrovano, zbrinuto i odakle su nastavljali svoj put. Takva stroga procedura za mnoge izbeglice je pre mrcvarenje nego neophodna mera, kaže policajac Lazarev. „Oni bi najradije hteli da sa hiljadu drugih ljudi istovremeno dođu u tranzitni centar i da već nakon pet minuta uđu u voz u pravcu Zapada.“

Tek je jedna zakonska izmena omogućila da ulazak izbeglica u Makedoniju uopšte bude legalan. Oni danas dobijaju dozvolu da u roku od 72 sata organizovano i kontrolisano prođu kroz zemlju ili da u Makedoniji zatraže azil – što inače do sada nije uradila ni9 jedna jedina osoba. „U proseku izbeglice kod nas provedu oko tri sata“, kaže Lazarev, vidno ponosan na trenutnu znatno bolju situaciju.

Aleksandra Kraus iz UNHCR-a smatra da Lazarev ima pravo. Ta Nemica je viši stručni saradnik za zaštitu organizacije za izbeglice Ujedinjenih nacija i angažovana je u pograničnom području između Makedonije i Grčke. Mnogo toga se u odnosu prema izbeglicama u međuvremenu promenilo nabolje. „To primećujem i kod policajaca, po u načinu kako se ophode prema izbeglicama. Čak su naučili i par reči na arapskom, kako bi sebi posao učinili lepšim“, hvali ih Kraus.

Problemi postoje pre svega u direktnom kontaktu sa avganistanskim izbeglicama, jer od deset prevodilaca u tranzitnom centru, samo jedan je u stanju da se sa njima sporazume. „Mnogi ovde kažu da je nastup Avganistanaca mnogo agresivniji od drugih grupa izbeglica. Moj utisak je da je to jednostavno izraz frustracije, jer ne znaju tačno gde se nalaze i zašto opet moraju da čekaju.“

Neprestano čekanje

Novopridošlim izbeglicama potrebno je mnogo strpljenja, pre svega kod graničnog kamena broj 59. On je udaljen oko 600 metara od tranzitnog centra i markira zelenu granicu između Grčke i Makedonije. Oko pedeset graničnih policajaca tu pred prugom formira živi zid. Između njih i izbeglica koji na grčkoj strani sede na zemlji je žičana ograda. Jedan pomagač UN sa plavim prslukom moli izbeglice za još strpljenja, dok sledeća grupa od pedeset ljudi ne bude puštena u tranzitni centar. Jedan mladić u jaknom duginih boja i sa prijateljskim pogledom upada mu u reč. Sa svojim „okej, okej, okej“ budi nadu i na trenutak dobro raspoloženje.

Danas se tu okupilo oko dve hiljade ljudi, kaže UN-ov pomagač i dodaje da je često prethodnih dana bilo i preko 8.000 ljudi. Policajac Đoko Lazarev očekuje da će tokom noći stići još izbeglica, u zavisnosti od odluke grčke granične policije. „To zavisi od policajca do policajca. Ali zvaničnog kontakta ili nekakve prave koordinacije – nema.“ Kada bi EU osigurala svoje granice, u Makedoniji ne bi bilo takvog priliva izbeglica, uveren je Lazarev. „A granica EU koja bi morala da se kontroliše nije ovde, već se nalazi između Turske i Grčke.“

Sve manje Sirijaca, sve više Avganistanaca

Priliv izbeglica još uvek je neprekidan. Proteklih sedmica vidno se promenilo samo to iz koje zemlje dolaze, objašnjava Aleksandra Kraus iz UNHCR-a. Prema podacima kojima ona raspolaže, početkom juna je 80 procenata svih izbeglica u Đevđeliji bilo iz Sirije – iz Avganistana ih je bilo samo oko sedam odsto. To se sada potpuno promenilo. „Među izbeglicama je najviše avganistanskih porodica“, ističe Kraus. To je dovelo do tenzija između pojedinih izbegličkih grupa.

Dvadesetpetogodišnji Fajsel je sa svojim roditeljima pobegao iz grada Dare na jugozapadu Sirije. Besan je na sve koji su rat u Siriji zloupotrebili za odlazak u izbeglištvo iz ekonomskih razloga i uveren da je oko njega najviše izbeglica iz Irana, Avganistana, Alžira ili Maroka. „Svako ima pravo da ode ukoliko je u njegovoj zemlji rat“, kaže Faisel. „Ali gde je, molim vas, u Alžiru ili Maroku rat?“