EU više nema vremena
Polako, presporo, mere protiv izbegličke krize u Evropi dobijaju obrise. Ministri unutrašnjih poslova su u Luksemburgu dali „zeleno svetlo“ za raspodelu izbeglica prema fiksnom ključu. To je provizorno rešenje – na trajno ćemo morati još da pričekamo. Italija i Grčka tek sada počinju sa gradnjom većih prihvatnih centara. Granice EU će biti bilje kontrolisane; vodi se borba protiv libijskih krijumčara ljudi; oni koji čiji su zahtevi za azil odbijeni trebalo bi da budu vraćeni kući; ministri spoljnih poslova razgovaraju sa Turskom o boljoj saradnji kako bi se reka izbeglica zaustavila već na izvoru.
Mnogo razumnih projekata. No, svi su u početnom stadijumu, a Evropskoj uniji izmiče vreme.
Može da se desi i da stvarnost pretekne sporu Evropsku uniju i njene mere. Svakodnevno hiljade ljudi dolaze do njenih spoljnih granica i nastavljaju put preko Balkana ili Italije u srednju Evropu i pre svega Nemačku. Mogli bi i meseci da prođu dok mere EU zaista ne urode plodom i ne ispune svoj cilj, a to je smanjivanje broja potražilaca azila. Hoće li zemlje koje primaju najviše izbeglica izdržati toliko dugo? Ili će Bavarci izgubiti živce i zatvoriti granicu sa Austrijom?
Nemačka – talac sopstvene politike
To bi izazvalo lančanu reakciju na „Balkanskoj ruti“. Sistem principijelno otvorenih granica, koliko god izgledao haotično, funkcionisaće samo dok Nemačka bude prihvatala izbeglice. Kada bi Nemačka zatvorila granicu, hiljade izbeglica bi ostale nasukane. Napetosti između Srbije i Hrvatske, na primer, koje se trenutno obuzdavaju uz velike napore, mogle bi da eksplodiraju za samo nekoliko dana.
Nemačka kancelarka ne bi mogla da kaže: mi to više ne možemo da postignemo. Ona je talac sopstvene politike i mora da izdrži pritisak. Inače će u Evropi izbiti sukob koji više neće moći da se kontroliše: Austrija protiv Mađarske. Mađarska protiv Srbije. Makedonija protiv Grčke. A izbeglice će u još većoj meri nego sada postati figure na šahovskoj tabli nacionalnih interesa.
Diplomate pod pritiskom
Borba protiv uzroka izbeglištva, o kojoj toliko govore ministri unutrašnjih i spoljnih poslova EU, jeste nephodna, baš kao i mirno rešenje za Siriju. No, ona se vodi već godinama – ali uspeha nema, ni u Africi, ni u Avganistanu ni u Iraku. A vremena nema. Izbeglice dolaze sada, ovde i danas. Diplomate EU su pod velikim pritiskom.
Zbog toga su sada spremne i da čine ustupke. Turska će skupo naplatiti svoju saradnju. I Rusija će pokušati da izvuče za sebe najviše što može iz rešenja sukoba u Siriji.
EU sada plaća cenu svog nemara
Evropska unija i njene članice sada plaćaju cenu za to što su godinama izbegavale da povedu zajedničku i razboritu politiku u pogledu azilanata i izbeglica. Ilegalna migracija iz balkanskih zemalja je predugo tolerisana. Mogućnosti za legalno doseljavanje – nisu stvorene. Dablinski sporazum – koncept držanja izbeglica na spoljnim granicama ili po mogućnosti u sigurnim trećim zemljama, u stvarnosti je doteran do apsurda. EU je predugo prihvatala to što su Grčka i Italija (a pre njih Španija i drugi) jednostavno ignorisali pravila.
Dablinski sporazum je već dugo mrtav – krajnje je vreme za novi azilni sistem. Haos na koji se EU sada žali, jeste haos sa najavom. Vreme ističe.