Cenzura pomešanih osećanja

Dokumentarni filma „Leaving Neverland“ u kojem dvojica muškarca optužuju pokojnog Majkla Džeksona za seksualno zlostavljanje prikazan je tokom vikenda i u Nemačkoj na privatnoj televiziji ProSieben. Ispred zgrade te televizije okupilo se nekoliko desetina Džeksonovih fanova da protestuju i tako je nastavljena debata o liku i delu čuvenog umetnika koji je inače dvaput sudski oslobođen optužbi za seksualno zlostavljanje.

Međutim, brojne radio-stanice širom sveta su već donele svoju presudu tako što su izbacile Džeksonove pesme iz programa. „Mislim da su takve reakcije zastrašujuće. Čak i kad bi imalo smisla razumeti ono što neki umetnik radi kao nekakvu kvalitativnu ocenu njegove umetnosti, bojkot ne bi imao smisla jer izricanje javnih optužbi protiv neke osobe ne može biti poistovećeno sa sudskom presudom“, kaže u intervjuu za DW filozofkinja Marija-Sibila Loter.

„Kada se javnim optužbama ugled samo dovede u pitanje, to može direktnos odvesti u uništenje umetničke egzistencije – makar kod osoba koje nisu etablirane kao Majkl Džekson“, smatra ova profesorka etike sa Univerziteta Rur-Bohum.

„Novi puritanizam“

Naša sagovornica veruje da je maratonski dokumentarac veoma upečatljiv te da su slike koje pokreće u glavama gledalaca sasvim drugačije nego dok su ranije čitali o istim optužbama u novinama. „Radio-stanice pretpostavljaju da će ljudi narednih sedmica ili meseci imati te slike pred očima kad god čuju pesmu Majkla Džeksona. Nalazim da je čudnovato i uznemirujuće kada se pokušava da se odrasli ljudi izoluju od takvih pomešanih osećanja“, kaže Loter.

„Suočavanje sa tim se izbegava jer niko ne žali da i sam dospe u moralno sumnjivu poziciju. To svakako proizilazi manje iz sopstvenih etičkih ubeđenja, a više iz straha od javnog mnjenja prema kojem sami ne želimo da se odredimo. Ali primenom cenzure faktički se stavljate na stranu moralno gnevnih. Trenutno u pogledu na neka etička pitanja ionako vlada novi puritanizam“, dodaje ona.

Zahtevi političke korektnosti

Loter govori o promeni očekivanja od umetnika – nekada su rokenrol zvezde bile ljudi koji žive bez pravila, što se naslanjalo na sliku „genija“ iz 18. veka. Genijem nije smatran neko ko se podvrgava postojećim pravilima već neko ko stvara sopstvena pravila. Danas, kaže filozofkinja, kao da bismo hteli da umetnik ostane genije, ali da istovremeno bude i sasvim uzoran u svakom pogledu.

„To vidite na pritisku kojem su izloženi glumci u Sjedinjenim Državama s obzirom na norme političke korektnosti koje se stalno menjaju i sve su zahtevnije. Moraju javno da se izvinjavaju kada glume pripadnika neke manjine ili nepokretnu osobu jer su im navodno uzeli ulogu koja pripada toj manjini ili grupi. To je, po mom mišljenju, zastrašujući novi kod koji zapravo više ne dozvoljava glumu“, kaže Loter u intervjuu za DW.

„Uopšte se ne zalažem za larpurlartističko poimanje umetnosti, prema kojem umetnost ne bi imala ništa sa moralom. Naprotiv, upravo verujem da popularna umetnost može mnogo doprineti moralnom obrazovanju – ali ne ako nam svet prikazuje idealnijim nego što jeste“, kaže ona. „Ali smatram tužnom regresijom potrebu da odjednom više uopšte ne budemo suočeni sa tim da osobe koje su sjajni glumci ili fantastični pevači imaju i svoje tamne ili sramotne strane.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android