„Život me je uzeo pod svoje“
12. oktobar 2018.
Žičana ograda, policajci s automatskim puškama i psima, strogi pogledi i uniforme koje su podsećale na nacističke logore. To su prvi utisci tada 19-godišnje Bosiljke Šedlih koja je pre tačno 50 godina kao gastarbajterka došla u Berlin. Avion je sa grupom jugoslovenskih radnika sleteo prvo u Istočni Berlin, a zatim su autobusom odvezeni u privremene domove preko granice, u Zapadni Berlin. Tamo ih je čekalo još više ratnih rana.
„Videla sam tragove rata i na licima mnogih usamljenih žena koje su šetale same s psima. Videla sam ih i na ljudima kojima su falile ruke ili noge, mnogim muškarcima koji su u invalidskim kolicima gurani kroz grad i pri tom sam se pitala: Gde su oni proveli rat?“, kaže ova 69-godišnjakinja za DW.
I u suterenu doma u kojem je bila smeštena sa oko 1.200 drugih Jugoslovenki su stanovali proterani Nemci iz Istočne Pruske i Šlezije. „Za mene je to bio susret s prošlošću koju su doživeli moji roditelji.“
Pola plate za kurseve nemačkog
No, o prošlosti ona u tom trenutku više nije htela da previše razmišlja jer je u Nemačku došla zbog budućnosti. Naime, kako bi zaradila koju marku za fakultet koji je htela da upiše. „Na godinu dana sam došla, ali ta godina jednostavno ne prolazi“, šali se ova bivša gastarbajterka koja upravo sprovodi „penzionerski raspust“ u trošnoj kućici na hrvatskom ostrvu Šipanu.
Renoviranje te kućice koja se nalazi na sred ostrva je za nju u neku ruku osećaj „povratka korenima“. Rođena je kao Bosiljka Grgurević u Splitu, kao dete je živela u jednom selu Dalmatinske zagore i u Kaštelima, a nakon mature se odlučila – kao i mnogi njeni sunarodnici – da svoju sreću okuša kao gastarbajterka u Nemačkoj.
Isprva je radila u jednoj fabrici, ali je već nakon pola godine postala prevoditeljka u jednom domu za žene. Sve do tog trenutka se njena gastarbajterska priča ne razlikuje puno od priča mnogih drugih iz bivše Jugoslavije. No, Bosiljka Šedlih je krenula drugim putem. Pola plate je ulagala u kurseve nemačkog, dobila zatim bolje poslove i upisala fakultet u Berlinu. „Život me je uzeo pod svoje i uopšte nisam razmišljala o povratku.“
Većina Jugoslovena u Nemačkoj je, međutim, ostala u nekoj vrsti gastarbajterskog modusa jer su se i sami smatrali samo gostujućom radnom snagom, kaže socijaldemokratski poslanik u nemačkom parlamentu Josip Juratović. „Ta prva generacija gastarbajtera je mislila da radi nekoliko godina, da uštedi nešto novca i zatim se vrati.“
Juratović je i sam bio gastarbajter. Njegova majka Katarina je takođe bila među gastarbajterkama koje su 1968. došle na privremeni rad u Nemačku. Ona je vrbovana za rad u jednoj fabrici konzervi, a sin je odrastao u domovini kod bake i dede – sudbina koju su delile mnoge porodice tih godina.
Nakon završene osnovne škole, otišao je kod majke u Nemačku i u blizini Hajlbrona izučio za automehaničara. Nakon toga je više od 20 godina radio kao radnik na traci, pre nego što je započeo političku karijeru u Berlinu. „Došao sam kao gastarbajter, postao zatim migrant, a danas sam Nemac s migracionom pozadinom.“
Ta rečenica je, međutim, indikativna i za mnoge druge iz bivše Jugoslavije kojih u Nemačkoj ima više od 1,5 miliona, a koji se često nazivaju grupnim imenom „Jugosi“. Tim gastarbajterima je osamdesetih postalo jasno da povratka u domovinu nema, kaže Juratović, i zbog njihove dece koja su u međuvremenu pohađala školu, odlično govorila nemački i sve više se udaljavala od društva iz kojeg dolaze njihovi roditelji, a koja su poznavala samo iz vremena letnjih raspusta.
„To je bila prva spoznaja da se neće vratiti. Druga je, nažalost, za ljude iz bivše Jugoslavije bila rat na tim područjima, kad je mnogima postalo jasno da zaista nema povratka“, priča Juratović za DW.
„Nevidljivi“ Jugosloveni
Tako su se ti ljudi našli pred velikim izazovom: integracijom. Nemačko društvo je, međutim, smatralo da je ta marljiva migrantska grupa integrisana, da su se već sami integrisali. Razlog je što se kulturološki ljudi s tog područja ne razlikuju puno od Nemaca, a i izgledom su „nevidljivi“ u nemačkom društvu i ne upadaju u oko, napominje Juratović. „Kod nekih se uopšte ne vidi razlika jesu li Nemci ili ljudi s migranstskim bekgraundom pozadinom, to se primeti eventualno pri spominjanju imena.“
Bosiljka Šedlih taj stav u nemačkom društvu naziva „prividnom integracijom“. Jer je u stvari su se ti ljudi uglavnom družili unutar svoje zajednice i nisu imali previše kontakta s Nemcima. Postojali su jugoslovenski klubovi, a i Crkva je okupljala Hrvate u okviru Hrvatskih katoličkih misija. Za starije, dakle prvu generaciju gastarbajtera, u već poznim godinama je tada bilo već teško da uče jezik.
Ali njihova deca, kao i treća generacija, se često i s pravom danas u Nemačkoj smatraju dobro integrisanim. Razlozi za to delom leže u radničkom moralu gastarbajtera iz bivše Jugoslavije, primećuje Šedlih. „Većini Jugoslovena je od samog početka bilo izuzetno važno da njihova deca budu najbolji ili odlični učenici – kao što su i oni bili najbolji radnici. To je dovelo do toga da je mlada generacija izučila dobre zanate, a mnogi od njih su i fakultetski obrazovani. Osim toga, oni su ti koji svesno žele da žive u Nemačkoj.“
Mnogi od njih se čak uključuju u politiku, napominje Šedlih. „Oni su, doduše, i dalje preko svojih porodica tradicionalno vezani za domovinske grupe, ali su i umreženi u nemačkoj zajednici.“
A tu je još i pitanje o tome šta je za prvu, drugu i treću generaciju „Jugosa“ domovina? Bosiljka Šedlih na to pitanje daje jednostavan odgovor: njena „zavičajna domovina“ i nemačka domovina su u stvari jedna domovina: „Ja sam ovde na Šipanu upravo isto tako kod kuće, kao što sam i u berlinskoj četvrti Fronau. To jednostavno ne mogu da razdvojim.“