Štajner: Dejton je danas anahronizam

Dojče vele: Dvadeset godina nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, situacija u Bosni i Hercegovini je takva da se upravo mirovni sporazum pokazuje kao glavna prepreka jačanju države i razvoju demokratskih institucija u zemlji. Zar to 1995. godine u Dejtonu nije moglo da se predvidi?

Mihael Štajner: Morate imati u vidu tadašnju situaciju. Glavni cilj svih koji su bili u Dejtonu – međunarodne zajednice, ali i ljudi u Sarajevu – bio je mir. I to u situaciji u kojoj je međunarodna zajednica oklevala da se angažuje u BiH bez volje i bez pristanka jedne od strana. Dakle, bio nam je potreban pristanak svih strana kako bi stvorili preduslov da međunarodna zajednica učestvuje u implementaciji mira. To je bio svojevrstan hendikep, to je tačno. Da smo mogli da napravimo drugačiji Ustav, sigurno bismo napravili neki koji bi bio više efikasan i manje komplikovan. Ali, međunarodna zajednica nije bila spremna da angažuje kopnene trupe.

Aktivno ste učestvovali u pregovorima oko izrade Dejtonskog sporazuma. Da li je, kada se već znalo da se želi sačuvati zajednička država BiH, postojala alternativa da se zaobiđe stvaranje dva entiteta?

Istinska alternativa nije postojala. Tu je postojao jedan načelni problem. Postojala je duboka protivrečnost onoga što su strane želele da ostvare i što delom i dan-danas žele. Bošnjaci su želeli da sačuvaju celu državu, a to je bila i želja međunarodne zajednice. Hrvati su želeli neko međurešenje i veliku autonomiju, dok su Srbi želeli da kompletno izađu iz države, dakle da otcepe što je moguće veći deo zemlje, da dobiju što veći deo kolača. Te protivrečnosti morali smo da prevaziđemo. Istovremeno, morali smo da dobijemo pristanak svih strana. To je rezultiralo Dejtonskim sporazumom koji je u tadašnjoj situaciji i pod tim okolnostima bio jedino moguće rešenje.

Kako ste Vi lično na sve to gledali?

Meni se nisu dopala ta užasno komplikovana rešenja koja smo morali da ugradimo u sporazum, ali svi mi, i ja lično, tada smo mislili da je to samo prvi korak da uopšte dođemo do mira. Reforme koje bi omogućile da se zemljom upravlja efektivnije, bile su nešto što se samo po sebi podrazumevalo i što je samo od sebe trebalo da dođe. Ali nije…

Formiranje Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine cementiralo je etničku podelu. Kako je američki posrednik Ričard Holbruk zamišljao da se to jednog dana prevaziđe?

Mislim da Holbruk na to nije gledao drugačije od nas. Mi smo morali praktično da delujemo i da se suočimo s realnošću. Alternativa je bila nastavak konflikta. Međunarodna zajednica nije bila spremna da dijametralno različite stavove rešava vojnim putem. Šezdeset hiljada vojnika, koji su stigli u BiH početkom 1996, došli su samo pod uslovom da na to pristanu sve strane. Da smo mogli da kažemo: 'ili ćete pristati na Ustav ili ćemo vas na to prisiliti', sve bi bilo drugačije. Ali tu opciju nismo imali. Ipak mislim da to nije bilo odlučujuće. Odlučujući momenat je bio taj što je međunarodna zajednica, a to nam je nekako sugerisala i bosanska strana, imala predstavu da kada oružje zaćuti, kada dođu mir i demokratija, da će se stvari nekako same razvijati u pravom smeru. To je, naravno, bila greška. Bio sam ubeđen da umesto slabog civilnog prisustva, u prve dve godine treba da napravimo prelaznu upravu sa velikim ovlašćenjima međunarodne zajednice. Razmišljali smo o protektoratu, a tek onda da pređemo na naredni korak, organizaciju izbora. To bi bilo bolje i to se tako i pokazalo u poslednjih 20 godina. Dakle trebalo je da se u početku snažno angažujemo, a tek onda da predamo državu na upravljanje njenim građanima. Zašto? Jer je predstava da bi najpre trebalo da se održe izbori i gradi demokratija, a tek onda uvode red, pravo i bezbednost, bila pogrešna. To bi trebalo da bude obrnuto. Prvo morate da imate uređene institucije i bezbednost za ljude, pa tek onda možete da organizujete izbore, a ne obrnuto. Naša predstava da u roku od 11 meseci organizujemo izbore i da će sve funkcionisati, bila je potpuno pogrešna. Karlu Biltu i meni to je bilo jasno kada smo se rukama i nogama borili protiv toga da izbori budu prerano organizovani. To je bila međunarodna odredba i pokazala se kao pogrešna. Da smo sredstva i angažman koji smo kumulativno uložili u BiH u poslednjih 20 godina iskoristili na početku, sada bismo sigurno bili korak dalje.

Gospodine Štajner, bili ste prisutni na pregovorima u Dejtonu. Recite nam kako je Alija Izetbegović pristao na tu podelu? Holbruk je, naime, u svojoj knjizi napisao da je bio veoma iznenađen time, s obzirom na to da je Slobodan Milošević bio navodno spreman i na drugo rešenje…

Mislim da ne bi trebalo ići u nekakve psihološke analize. Strane su imale protivrečne stavove koji se nisu mogli prevazići. Međunarodna zajednica je međutim rekla: 'naš primarni cilj jeste mir i mi ćemo se angažovati samo ako svi pristanu na rešenje'. To je uvideo i Izetbegović, koji se dugo branio od takvog rešenja. Ali i on je bio pod pritiskom. Ne zaboravite u kojoj se situaciji nalazilo Sarajevo pod opsadom. A tu je bila i delegacija sa Pala. Oni su imali sasvim druge ciljeve nego mi.

Rukovodstvo RS je u početku bilo veliki protivnik Dejtonskog sporazuma, a sada je njegov najveći zagovarač. Bošnjačka strana traži reviziju. Šta bi moralo da se promeni pa da BiH postane funkcionalna država?

Glavna stvar je da, nakon tako traumatskog iskustva, ti divni ljudi u jednoj tako fantastičnoj zemlji kao što je BiH, steknu poverenje u budućnost. Uvek sam verovao da u BiH glavni problem nije mržnja, već strah od drugih. Ako se vrati poverenje ljudi u budućnost zemlje, u suživot, onda je baza za to stvorena. Pretpostavka je, naravno, da ljudi budu korektno informisani, da mediji doprinesu da stanovnici BiH veruju u budućnost zemlje. Mora se znati da je to evropska zemlja u najvećoj mogućoj meri i moralo bi da se pazi da se u njoj poštuju ljudska prava, da država bude funkcionalna i efikasna i da se brine o svojim građanima.

Šta biste Vi sada konkretno uradili kada biste bili u poziciji da odlučujete o BiH?

Ja nemam tu moć da odlučujem, ali mislim da je u interesu i Bošnjaka i Srba i Hrvata da zemlja dobije funkcionalan Ustav. Dejtonski sporazum bio je sredstvo za postizanje mira, jer drugo rešenje nije bilo moguće. Sada je to anahronizam. Pored toga postoji i pravna obaveza promene Ustava iz 2009. godine, koja proizilazi iz presude Suda za ljudska prava (u predmetu Sejdić-Finci). Dakle, prilagođavanje Ustava je pravna, ali i politička obaveza u interesu ljudi, koja je neophodna da bi država mogla da funkcioniše i njeni ljudi pred sobom imali budućnost. Tome bi trebalo dodati i neverovatnu političku propagandu, koja je postojala pre 20 godina, a koja i danas postoji.

Kako je uopšte moglo da se dogodi da Dejtonski sporazum tokom vremena mutira u kočničara promena?

Funkcija Dejtonskog sporazuma bila je da se izbegne raspad zemlje, da se zemlja očuva – i to je u kontekstu međunarodnog prava uspelo. S druge strane, njime se želelo da se dobije pristanak međunarodne zajednice da se angažuje na licu mesta sa vojnicima i sa civilnom misijom. To je bila tadašnja funkcija, koja se odnosila na 1995. godinu i nekoliko narednih godina. Ali sada je taj zadatak ispunjen. Postoji mir i pored svih poteškoća. U tako promenjenoj situaciji, potrebno je prilagoditi Ustav, koji ionako dozvoljava promene. One ni u kojem slučaju nisu zabranjene ako se izuzme poštovanje osnovnih ljudskih prava. Tim pre što u Dejtonskom sporazumu postoje delom surealne odredbe. Stoga je potreban nastavak angažmana međunarodne zajednice i Evrope, koja mora jasno da kaže: 'ako vi ispunite vaš zadatak i mi ćemo naš'.

Gospodine Štajner, ko je u BiH po Vašem mišljenju zakazao: međunarodna zajednica, koja se nije dovoljno brinula –u početku da, ali poslije ne – ili sami Bosanci, koji, kako se u Briselu stalno govorilo, nisu mogli da se dogovore?

Mislim da svako nosi svoj deo odgovornosti. Greška je bila fiksirati se samo na okončanje rata i takoreći postoperativno lečenje uzeti olako i misliti da ćemo godinu ili dve ostati u BiH, a da će nakon toga sve biti u redu. Tako se razmišljalo. U Americi se mislilo da se i trupe mogu povući u roku od 11 meseci. To je sigurno bila pogrešna i naivna predstava, zasnovana na iluzijama. Jer kad se uzme u obzir da se sav novac i čitav angažman koji je ipak usledio i trajao godinama, mogao upotrebiti na početku kako bi došlo do korenitih promena, danas bi otišli mnogo dalje. Ali postoji i odgovornost ljudi u BiH i to na svim stranama. Moram reći i da je dominacija nacionalističkog načina razmišljanja bila jača od osećaja odgovornosti za funkcionalnost zajedničke države i tu leži krivica ljudi u BiH. Tu su postojale i snage koje su želele nešto sasvim drugo i koje su se branile rukama i nogama od očuvanja zajedničke države. Bilo je snaga, koje su želele osvetu, postojali su interesi kriminalaca. Ne možete krivicu da pripišete samo jednoj strani. Svi zajedno smo mogli da odemo mnogo dalje nego što jesmo, ali Dejton je okončao horor rata.

Mihael Štajner učestvovao je u pregovorima i izradi Dejtonskog sporazuma. U prvim posleratnim godinama 1996/97 obavljao je funkciju prvog zamenika visokog predstavnika u BiH Karla Bilta. Bio je savetnik nekadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, a od 2001. do 2003. godine bio je šef misije UN na Kosovu. Obavljao je dužnost ambasadora SR Nemačke u Italiji i Indiji.