Šta će Amerikancima nagazne mine?

Bela kuća je dozvolu za postavljanje nagaznih mina u vojne svrhe zvanično opravdala „fleksibilnošću i sposobnošću potrebnoj za pobedu“. Ali koga to minama treba pobediti?

Ovo je pre svega poruka Rusiji i Kini, zemljama koje i same koriste mine, tumači Rebeka Hajnrihs iz konzervativnog instituta „Hadson“ u Vašingtonu. „Nagazne mine bi u slučaju rata bile od velike koristi“, tvrdi ona za DW.

Ali, takve mine su na meti oštrih kritika. Još 1999. je na snagu stupila konvencija iz Otave kojom se zabranjuje upotreba mina usmerena protiv ljudi. Do danas su je potpisale 164 države. Prema podacima organizacije „Hendikep internešnal“, pod zemljom širom sveta je još uvek pedeset miliona protivpešadijskih mina.

Samo tokom 2018. godine, poslednje za koju ova organizacija ima podatke, u svetu je zabeleženo blizu 7.000 smrtnih slučajeva i ranjavanja od nagaznih mina. Mine ubijaju uglavnom nedužne civile i to godinama posle sukoba.

Obama nije potpisao ugovor

Međutim, Sjedinjene Države nisu se pridružile Otavskom ugovoru sa obrazloženjem da se granica dve Koreje može obezbediti samo nagaznim minama. Bivši predsjednik Barak Obama zabranio je korišćenje nagaznih mina 2014. godine, ali se nije pridružio sporazumu iz Otave. Donald Tramp je sada ponovo dozvolio američkoj vojsci da koristi opako oružje.

Rebeka Hajnrihs pak kaže da „američke nagazne mine više neće biti realna pretnja civilima“. Ubuduće bi naime trebalo da se koriste samo „pametne“ mine koje se same deaktiviraju najkasnije trideset dana od postavljanja. Veruje se da je mogućnost greške svega 0,0006 odsto.

Drugi stručnjaci ne veruju u to, s obzirom na prethodna iskustva s mehanizmima samouništenja. Stope grešaka su znatno više nego što proizvođači navode, kaže Eva-Marija Fišer iz nemačkog ogranka organizacije „Hendikep internešnal“. Na terenu su klimatski i drugi uslovi često različiti od onih pod kojima su testirane mine.

Mine na granici sa Meksikom?

Tomas Gebauer iz fondacije „Mediko internešnal“, koja je bila među inicijatorima konvencije iz Otave, takođe je sumnjičav. Mine, kaže on imaju tri funkcije: kontrolu, nadgledanje terena i ograničavanje slobode kretanja. Zato su korisne političarima koji se zalažu za razgraničenja i bezbednost granica.

„Plašimo se da bi SAD mogle da upotrebe mine na granicama sa Meksikom, kako bi imale kontrolu kretanja na granici“, kaže Gebauer. Minska polja bi, kaže on, mogla da budu upotrebljena oko američkih baza širom sveta koje su često na meti napada.

Naravno da postoje i ekonomski faktori, smatra Gebauer. Mnogo novca je otišlo u razvoj takvog oružja.

Eva-Marija Fišer iz „Hendikep internešnala“ se pribojava od domino-efekta. I druge zemlje bi možda mogle da vrate nagazne mine u arsenale uz izgovor – kad već to supersila SAD radi, zašto ne bismo i mi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android