Čvrsto formirana slika o Trampu

Kada bi se govori američkih predsednika vrednovali po formalnosti, dosadi i nedostatku retoričke veštine, onda bi govori o stanju nacije bili u samom vrhu te rang-liste. Razlog je to što su ti govori u principu iscrpni plan programa vlade za predstojeću godinu, garnirani sa isplaniranim, ključnim rečenicama na koje bi poslanici u Kongresu trebalo da aplaudiraju.

- pročitajte još: Godina kukanja zbog Trampa

Govor o stanju nacije u svakom slučaju bude uspšan, ne samo kada poslanici stranke kojoj pripada predsednik aplaudiraju, već i kada se predstave konkretni projekti oko kojih može da se saglasi većina Amerikanaca. A upravo to je ono što će za predsednika Donalda Trampa da bude komplikovano.

Već u startu se uočava činjenica da njemu formalni govori ne leže. On je ismevao to što su njegov prethodnik Barak Obama i njegova rivalka u predsedničkoj kampanji Hilari Klinton tokom govora koristili telepromter, koji se u principu koristi kod dužih govora. Tramp, pak, nasuprot tome, voli političke skupove i Tviter, mesta na kojima može da improvizuje, da blati druge političare i u suštini da priča o onome što mu u tom trenutku padne na pamet.

Trampov program je osim toga nespecifičan, promenljiv i zbog toga se teško može uobličiti u konkretne zakonodavne ciljeve, koje zapravo Kongres, koji sada kontrolišu Republikanci, mora da sprovede. A to potvrđuje i činjenica da je do sada jedini zakonodavni potez koji je Tramp uspeo da sprovede u prvoj godini mandata, najnovija poreska reforma.

Na kraju, ako je suditi po anketama, Tramp ne samo da je najneomiljeniji predsednik, što je na samom početku mandata prilično neobično, već je takođe – predsednik koji veoma snažno unosi raskol u društvo.

„Ljudi znaju ko je on zaista“

Upravo zbog toga što se u analizi Trampovih govora koji su obeležili njegov dosadašnji mandat ne mogu ignorisati stvari poput njegove nepredvidljivosti, često oštrih kritika, promene političkog kursa i njegove tendencije ka podelama, nijedna normalna ocena njegovih govora ne bi bila dovoljna.

„Činjenica da sebi postavljamo ova pitanja i da moramo da obraćamo pažnju na takve stvari, već pokazuje koliko je ovaj predsednički mandat umnogome nenormalan“, ocenjuje Vinka Lafler koja je pisala govore bivšem predsedniku Bilu Klintonu. Ironično, ali zbog Trampove ljubavi prema Tviteru i zbog njegovih verbalnih ispada, nijedno formalno retoričko istraživanje predsednikovih ne može se sprovesti.

- pročitajte još: Bela kuća kao kavez pun budala

„Izgleda čudno, ali uverena sam da, kada bi on održao jedan tipičan govor o stanju nacije, neki koji bi i drugi predsednici mogli da održe – da bi to zvučalo loše“, kaže Lefler. „Verujem da ljudi znaju ko je on zaista, kako se izražava i šta misli, a šta ne.“

Ali, da li Tramp uopšte ima interesa da osvoji više ljudi kako bi dobio širu bazu i ostvario neke svoje ciljeve, kada i njegove pristalice i njegovi protivnici već odavno imaju čvrsto formiranu sliku o njemu?

Nove mogućnosti

Meri Kejt Keri sa Univerziteta Virdžinija, koja je nekada pisala govore Džordžu Bušu mlađem, na to gleda ovako: „Verujem da je to za njega nova mogućnost." Ona kaže da su Trampove reči koje je izgovorio na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu dobar znak, jer se držao scenarija. „Uverena sam da će biti bolje kada on sazri u službi.“ Ali, tu postoji ogromna razlika između onog što ja označavam kao 'Telepromter-Tramp' i 'Tviter-Tramp'“, dodaje Kerijeva. Ona kaže i da će Trampu biti teško da promeni sliku o sebi ili da je bar malo ispravi, ali smatra da je to još uvek moguće.

- pročitajte još: Novi američki socijalisti

Sarada Peri, koja je pisala govore za Baraka Obamu, u to ne veruje. „Nema tog govora, ma kako dobro bio napisan, koji bi mogao da promeni već formiranu sliku o njemu – bilo da ga ljudi obožavaju, mrze ili su njime zadovoljni“, smatra Perijeva. „Nijedan scenario ne bi mogao da ubedi Amerikance, da Tramp ima smislene ciljeve i jasnu strategiju.“ Osim toga, Peri dodaje da Tramp ne bi sada mogao da kaže kako će „zemlju voditi ka jedinstvu, nakon što je godinama raspirivao rasnu mržnju, belački nacionalizam, izražavao sumnju u to da je prvi američki predsednik crne boje kože rođen na američkom tlu, a da ne pominjemo njegove ispade protiv stranaca, seksizam i govor mržnje.“

#MeToo kao minsko polje

Laflerova je u svakom slučaju uverena da će Trampu biti teško da dopre do mase Amerikanaca, što se zapravo obično događa kada je reč o govoru o stanju nacije u kojem se predsednik dotiče najvećih pitanja koji se tiču ljudi.

Kao primer ona navodi stvar o kojoj veoma mnogo Amerikanaca govori, a koju bi Tramp trebalo da izbegne u svom govoru – pokret #MeToo. „Ovaj predsednik o tome ne sme da govori.“ Ona veruje da bi govori mogli nešto da promene, „ali se ne može razdvajati govor od govornika". „Mnogo toga se dogodilo. Verujem da znamo ko je on.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android