Zemljotres u Siriji – humanitarna pomoć sa preprekama

Havla i njena dva brata u Idlibu je pre zore probudio prvi snažan potres. „Bili smo toliko uplašeni da u početku nismo znali šta se dešava“, kaže ona preko telefona. „Nije bilo mogućnosti da izađemo iz kuće. Oba brata su mi bolesna, a napolju je veoma hladno. Gde smo mogli odemo?“

Odlučili su da se, zajedno sa komšijama, prepuste sudbini. Kuća se snažno tresla, ali ipak još stoji. „Mnoge kuće su sada u još većoj opasnosti od urušavanja. A ovde nema skloništa, nema sigurnih mesta. Ima ljudi koji su od preksinoć iz straha na ulici – na temperaturama oko nule. Ili sede u automobilima.“

-pročitajte još: „Nije pitanje da li će doći do zemljotresa, već kada“

Havla, koja je odbila da kaže svoje pravo ime, živi u Idlibu, glavnom gradu sirijske provincije na severozapadu, u blizini turske granice. Taj region kontrolišu pobunjenici i islamisti.

Slike bespomoćnih Sirijaca koje izvlače iz ruševina postale su uobičajen prizor u proteklih 12 godina rata. Ali ovoga puta uzrok nisu vazdušni napadi, već prirodna katastrofa. U potresima u ponedeljak na severu Sirije poginulo je na stotine ljudi – kako na područjima pod kontrolom vlade, tako i u onim koje kontrolišu pobunjenici i islamisti. Broj mrtvih će verovatno da raste.

Asadov režim: zloupotreba humanitarne pomoći

U međuvremenu je u Siriju počela da stiže i pomoć. Tu, međutim, postoji nekoliko poteškoća, kaže Anita Starosta, koja je angažovana u humanitarnoj organizaciji „Mediko internešenal“. Predsednik Bašar al Asad je ljudima obećao pomoć, a pozvao je i UN da pomognu.

„Ali to znači da naročito u tim oblastima neće biti isporuka humanitarne pomoći bez koordinacije s Asadovim režimom, bez obzira što je reč o međunarodnoj pomoći. To je problem, kaže Starosta. „Iz prošlosti znamo da sav novac koji ide preko režima u Damasku, odlazi i za finansiranje samog režima i njegovih struktura. Odnosno da novac ide organizacijama za pomoć koje su povezane s porodicom Asad.“

-pročitajte još: Sirija: Kolera u razorenoj zemlji

Takvo je iskustvo uglavnom iz vremena pandemije korone, kaže politikolog Andre Bank iz Hamburškog GIGA instituta za bliskoistočne studije. Asadov režim je tako pokušao da kontroliše dostavu vakcina ali i druge medicinske pomoći koja je stizala u zemlju, a zatim da to distribuira odabranim grupama.

„To pokazuje koliko je režim selektivan i politički orijentisan. U suštini, jedini zaključak koji se iz toga može izvući jeste da zapadne zemlje ne mogu da sarađuju sa režimom“, kaže Bank. On dodaje da već postoje indicije da Damask pokušava da iskoristi zemljotres za svoje interese.

„Organizacija za pomoć ’Sirijsko-arapski crveni polumesec’, koja je veoma bliska vlastima, tražila je ukidanje sankcija uvedenih Asadovom režimu – radi efikasnijeg pružanja pomoći. To pokazuje da politička elita u Damasku prvenstveno strateški gleda na ovu katastrofu.“

Skeptičan je i nemačko-sirijski aktivista Safuh Labanijeh. Iskustvo je, kaže, pokazalo da Asadov režim ne misli ozbiljno da pomogne građanima. „Mislim da čak i sada pokušava da iskoristi tragediju da monopolizuje pomoć i povrati međunarodni legitimitet.“

Sirijsko-turska granica: otvoreni prelazi?

Posebno je teško dostaviti pomoć provinciji Idlib koju Asad ne kontroliše. Tamo živi oko 4,8 miliona ljudi, za koje se i do sada teškom mukom organizovalo snabdevanje. Sva humanitarna pomoć za njih prelazi preko tursko-sirijskog graničnog prelaza Bab al Hava – jedinog graničnog prelaza zagarantovanog rezolucijom UN.

Kako bi se ubrzala dostava pomoći, šefica nemačke diplomatije Analena Berbok pozvala je na otvaranje svih graničnih prelaza između Turske i Sirije, s ciljem da se ubrza pomoć ugroženom sirijskom stanovništvu. „Zato je otvaranje graničnih prelaza toliko važno“, rekla je Berbok.

Taj predlog je izvodljiv, smatra Andre Bank. „Na toj izuzetno dugačkoj granici između Turske i Sirije ima više od 20 prelaza. Sa sirijske strane ih prvenstveno kontroliše opoziciona Sirijska nacionalna armija. To su umereni pobunjenici koji imaju bliske veze s Turskom. Tako se izbegava saradnja s Asadovim režimom, ali i sa Rusijom ili Iranom“, ističe Bank.

I još nešto je, prema njegovim rečima, veoma važno: „Te granične prelaze ne kontrolišu džihadističke grupe kao što je Hajat Tahrir al Šam, koja je naslednica Al Kaide. Zapad dakle tako zaobilazi mnoge grupe s kojima ne želi da sarađuje.“

Uloga Turske

Otvaranje drugih graničnih prelaza u principu bi olakšalo dostavu pomoći, slaže se i Anita Starosta. Do sada je snabdevanje interno raseljenih lica u Siriji bilo veoma nesigurno. „Pomoć koja je pružana tamošnjem stanovništvu i pre zemljotresa nije bila dovoljna i često nije stizala. Sada je zima i hladno je. Zbog toga su ljudi u tamošnjim izbegličkim kampovima, ali i na razorenim područjima u Idlibu, više nego ikada zavisni od međunarodne pomoći.“

Anita Starosta naglašava da je sada jedna stvar najvažnija: „Da li će Turska da dozvoli uspostavljanje humanitarnog koridora kako bi se ugroženi ljudi i izbeglice prebacili na bezbedno ili će se držati svoje politike i držati granice zatvorene, što je, na žalost, verovatnija opcija?“

Havli i njenoj braći ne preostaje ništa drugo nego da ostanu u Idlibu. Ta 47-godišnjakinja već godinama preživljava u ratom pogođenom gradu. „Nekad su to raketni napadi, nekad užasno teška ekonomska situacija, a sada je tu i prirodna katastrofa“, kaže ona slomljenim glasom. „Nemamo uopšte vremena da duboko udahnemo, da se oporavimo. Kako da čovek sve ovo podnese?“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.