Vojvodina pod plamenom
17. oktobar 2018.
Jak smrad dima i paljevine. Trećeg dana otkako je Specijalni rezervat prirode „Carska bara“ uhvatio požar, vatra je konačno ugašena. Tročlana patrola seda u čamac i kreće u obilazak. Sa obala Begeja i dalje mestimično dopire dim. „Znači ima žara, sad vetar ako dune, može da prebaci žar u neki deo gde je suva trska, pa opet da uhvati plamen, zato su vatrogasne ekipe i dalje spremne“, priča nam Milivoj Putić koji se u rezervatu bavi turizmom. Propinje se na čamac da izvidi okone šume. „I ovo je sve obrijano“, samo konstatuje razočarano.
Sve je počelo u nedelju kad je s druge strane rezervata neko upalio ostatke useva. „Pošto je bila jaka Košava, vetar je prebacio žar i trska se upalila, a pošto je ona jako laka i ima neverovatnu kalorijsku vrednost i stvara vrlo visoku temperaturu, to je kao da ste bacili fitilj. Trska u rezervatu se rasplamsala i požar se proširio“, objašnjava Putić.
Patrola stiže do vidikovca. Umesto šume, ostalo je zgarište. Patrolori gaze kroz pepeo. Na par mesta još uvek tinja mala vatra i dim. „Ovde je bio panj star 15 godina“, pokazuje jedan od njih na mesto gde je sad brdo pepela. Prolazi dalje pored srušenih nagorelih stabala i priča: „Ovi jasenovi imaju 25 godina...“ A onda saznaju ono čega su se najviše pribojavali – tamo gde je nekada bio vidikovac kojim su se dičili i staza koja je vodila do močvare, sada je ostalo samo parče dogorelog drveta i dva stuba.
„Poražavajuće, katastrofalno, užas, užas, užas“, ponavlja Putić. „To smo dobili kad su nam dali laskavu titulu jednog od deset savršenih mesta na Koridoru 10. Dobili smo 10.000 dolara da napravimo taj vidikovac“, priča nam i pokazuje fotografije pre požara sa nasmejanim turistima koji su im dolazili u posetu, jer u Carskoj bari živi više od 200 vrsta ptica, među kojima brojne ugrožene vrste, a močvarnu vegetaciju čine retke biljne vrste, poput belog i žutog lokvanja, ili močvarne orhideje.
„Sreća je da je jesenji period, da su ptice selice otišle na jug i da nema mladunčadi. Tako da su ostale jedinke stanarice koje su se povukle pred vatrenom stihijom, kao i sisari, divlje svinje konkretno“ objašnjava Putić. „Ali šteta je ogromna, ne može fiansijski da se izrazi, jer je ovo svetski zaštićeno područje.“
Posledice na vazduh, zemlju, živote
Požar u Carskoj bari za sada je najveća katastrofa koju je ove jeseni prouzrokovalo nekontrolisano paljenje strnjišta po Vojvodini. Nedeljama već poljoprivrednici spaljuju biljne ostatke po svojim njivama i ostavljaju vatru bez nadzora, jer strahuju od kazni. A posledice su višestruke – po saobraćaj, životnu sredinu, živote.
Mediji su javljali da su gorela lovišta, vinogradi, šume, kuće, da je vatra pretila da zahvati trafo-stanice i naftne bušotine. U Ugrinovcima i Rumi stradalo je čak devet pasa. „Došli smo da nahranimo pse, gorela je kuća i dve njive pored. Jedan pas nam nije preživeo, udahnuo je mnogo dima i organi su mu otkazali, a drugog smo izlečili. Da mi nismo slučajno naišli, i kod nas bi svi psi izgoreli kao u Ugrinovcima“, priča za DW Smiljana Kolundžić iz rumskog udruženja „Jupiter“.
Vatra gori i pored puteva. Obilazeći Vojvodinu proteklih nedelja, nekoliko puta smo i sami prolazili kroz dimne zavese, a radnici jedne benzinske pumpe pričali su nam kako ih je uhvatila panika kada su videli da gori njiva u neposrednoj blizini pumpe.
„To su jako opasne situacije. Vozač pre nego što uđe u taj dim, on ne zna kolika je gustina samog dima. Dešava se da vidljivost bude sto metara, a dešava se da se ne vidi bukvalno prst pred okom. To ne može da zna dok ne uđe u dim, a kad uđe, to je bukvalno vožanja na slepo“, objašnjava za DW Damir Okanović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja. On dodaje da se trenutno istražuju i navodi da je upravo paljenje strnjike uzrok nekoliko teških saobraćajnih nezgoda koje su se dogodile proteklih dana, jedna čak sa smrtnim ishodom.
Šteta je i za samo zemljište, objašnjava za DW vanredni profesor poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Srđan Šeremešić. „Troši se kiseonik iz zemljišta, izvlači vlaga, i to u uslovima kad već nema dovoljno vlage, uništavaju se korisni mikroorganizmi i praktično steriliše taj sloj zemljišta. Osim toga, uništava se i mikroflora i dolazi do gubitka organske materije, a mi već imamo problem sa njenim nedostatkom“, kaže Šeremešić.
„A ne treba zaboraviti ni da u tim biljnim ostacima postoji određeni sadržaj hraniva. Ako govorimo samo o azotu, spaljivanjem jednog hektara taj poljoprivrednik gubi do 9.000 dinara, jer gubi dragocena hraniva iz biljnih ostataka“, dodaje profesor i na kraju podseća i na to da dim povećava efekat staklene bašte i zagađuje životnu sredinu.
„Mi nemamo izbora“
Zašto onda poljoprivrednici to čine? Zato što im, kažu, strnjika otežava oranje i pripremu zemlje za setvu. „Ja se 35 godina bavim poljoprivredom i palim svake godine, priznajem. Ja to tako radim, jer drugu tehnologiju nemam. Ali naučio sam kako se to radi i nikome nikad nisam napravio štetu“, priča Slavko iz Zrenjanina.
Za svoj izbor navodi niz argumenata koji raspravu vraćaju na teren borbi poljoprivrednika za bolje uslove rada. „Većina nas nema adekvatnu mehanizaciju kojom bi se ti ostaci još u vršidbi ili berbi ustilnili, što je prvi uslov. Drugo, tanjirače bi morale da budu teške tanjirače za koje su potrebni veliki traktori, a većina poljoprivrednika to nema. Ono čime mi raspolažemo su lakše tanjirače koje teško savladavaju te biljne ostatke, oni ostaju na površini, pa sejalice koje većina nas ima ne mogu dovoljno dobro da sakriju zrno pšenice u zemlju“, objašnjava Slavko.
Drugi razlog je, kaže, to što zbog cene nafte, poljoprivrednici gledaju da uštede svaki dinar, pa smanjuju broj operacija. „Poljoprivrednici nemaju para zato što država ne mari za njih, a s druge strane, cene ratarskih kultura su takve da ostatka dohotka teško da ima. Mi dve godine apelujemo da se obezbedi jeftinije gorivo, da budemo oslobođeni akciza, što bi značilo da nekih pedesetak dinara bude nafta jeftinija. To je norma koju smo imali. Poljoprivreda ne može da izdrži punu cenu goriva“, izričit je Slavko.
Treći razlog je suša koja s jedne strane omogućava da se strnjika lako spali, a s druge onemogućava da se eliminiše zaoravanjem. „Kad je vlažno vreme, onda se ne može zapaliti, ali se zato nakvasi, pa se još nekako i može tanjiračom uraditi“, objašnjava Slavko.
Kazne, kazne, kazne
Tako se stiglo do poražavajuće statistike Sektora za vanredne situacije koja pokazuje da je u pethodne dve nedelje paljenje strnjišta izazvalo sedam puta više požara nego u istom periodu prethodne godine. Ukupno je, navodi se u saopštenju MUP-a, izbio 1.431 požar na otvorenom prostoru, dok je 2017. taj broj bio 216. Iako je Zakonom o zaštiti od požara spaljivanje strnjike zabranjeno, koliko je bilo prekršajnih prijava i kazni, nije poznato.
U povratku sa vidikovca u Carskoj bari, stiže vest da je zbog tamošenjeg požara uhapšena jedna osoba. Na licima patrolora blaga satisfakcija, iako sumnjaju u to da će kazna biti adekvatna. Slično raspoloženje i među vozačima i ljubiteljima životinja koji su ogorčeni što institucije po tom pitanju ne čine dovoljno. „Trebalo bi razmotriti da se to tertira kao krivično delo protiv opšte sigurnosti“, kaže Okanović.
Profesor Šemerešić se ipak zalaže prvenstveno za edukaciju proizvođača, a poljoprivrednici za ozakonjenje paljenja, uvereni da su upravo sankcije dovele do ovakvih posledica. „Pokušavaju, kao i u mnogo čemu, da preslikaju nešto što je u Evropi, a nema se u vidu gde smo mi i u ekonomskom, organizacionom i tehničkom smislu. Zakon je rigorozan, ide zabrana da se ljudi narednih tri ili pet godina brišu iz registra, ne mogu da ostvare nikakve subvencije, što je veća kazna nego ta jednokratna koja se plaća. I onda ljudi to rade na najgori mogući način – zapale i odu da ih ne uhvate“, objašnjava Slavko.
Umesto toga, predlaže da se paljenje uredi drugačije, da se obavezno prijavljuje pojočuvarskoj službi koja bi morala da izađe na lice mesta, da se parcela obezbedi tanjiranjem oboda, i da se utvrdi odgovornost svakoga u tom lancu. „Ovako se može zakonom terati do besvesti, ali će se vratiti na drugačiji način – mi ćemo odustajati od nekih kultura, a ja ako odustanem od pšenice, mogu da odustanem i od ukupne poljoprivrede“, zaključuje on indisponirano i zatvara još jedno domaće vrzino kolo.