Vlada u krizi – nije prvi put
27. jun 2018.
Najpre spor oko izbegličke i azilantske politike, sada još i Evropa: između CDU i CSU vlada velika nesloga. Hoće li doći do njihovog razlaza, ili do raspada vladajuće koalicije?
Ako bacimo pogled na noviju istoriju Nemačke, videćemo da je u krizi vlade – svašta moguće.brandt wili
Afera „Špigel“ i pad ministra odbrane
„Ograničeno spremni za odbranu“ – tako je glasio naslov vojnopolitičkog članka o manevrima NATO objavljenog u Špigelu 1962. godine, članka koji je doveo do – krize u vladi. U izveštaju stoji da Savezna Republika Nemačka u slučaju napada Sovjetskog Saveza ne bi imala šanse da preživi. Prema Ministarstvu odbrane, tekst je sadržao više od 40 tajnih informacija. Za vlast je to bio jasan slučaj veleizdaje. Više Špigelovih urednika je uhapšeno a redakcija – zatvorena. Zaplenjeno je više kutija materijala, ali nije moglo da se dokaže da je bila u pitanju veleizdaja.
Tako se pažnja javnosti usmerila na okolnosti u kojima se sve to dešavalo. Bundestag je hteo da čitav slučaj bude razjašnjen. Suprotno onome što je ranije izjavljivao, ministar odbrane Franc-Jozef Štraus je priznao da je naredio hapšenje zamenika glavnog urednika Špigela Konrada Alersa.
Građani su smatrali da je sloboda štampe ugrožena, i izašli na demonstracije na kojima su tražili Štrausovu ostavku. Kada je kancelar Konrad Adenauer podržao svog ministra odbrane, petorica ministara iz Stranke slobodnih demokrata (FDP) su napustila vladu. Štraus je na kraju podneo ostavku da bi mogla da se formira nova vlada.
Kancelar koji se sapleo o jednog špijuna
Kao prvi socijaldemokratski kancelar, Vili Brant je od 1969, nakon perioda autoritarnog vladajućeg stila Konrada Adenauera, uneo nove akcente u državnu politiku. I pored ogorčenog otpora CDU, on je sa svojom vladajućom koalicijom SPD-FDP promovisao novu politiku prema Istoku i upustio se u sklapanje ugovora sa Sovjetskim Savezom, Poljskom i DDR. Kasnije je zbog toga dobio i Nobelovu nagradu za mir.
Za Demohrišćane je Brantova politika prema Istoku bila „rasprodaja nemačkih interesa“. I neki poslanici SPD i FDP su bili razočarani, pa je vladina većina slabila. Politički protivnici su hteli da sruše Branta i na vlast dovedu Rajnera Barcela, šefa poslaničke grupe CDU/CSU. Prvi put u istoriji Savezne Republike Nemačke, CDU i CSU su 1972. posegle za takozvanim konstruktivnim glasanjem o nepoverenju – ali nisu imali dovoljan broj glasova i taj poduhvat je propao. No, koalicija je bila oslabljenja, pa su ubrzo održani novi izbori – iz kojih je Brant izašao ojačan.
Dve godine kasnije, situacija je ponovo postala neprijatna za njega. Ginter Gijom, nekadašnji tesan saradnik Vilija Branta, raskrinkan je kao špijun DDR. Brant je preuzeo političku odgovornost za to i podneo ostavku na funkciju nemačkog kancelara. To sigurno nije bio jedini razlog zbog kojeg se povukao – i naftna kriza, štrajkovi i rastuća nezaposlenost su doprineli tom padu.
Da li još živi „duh Krojta“?
Sporovi u okviru sestrinskog saveza CDU i CSU su otada deo političke svakodnevice. No, 1976. je jedan takav spor eskalirao do mere da je bonski ogranak CSU na sastanku u Vildbad-Krojtu odlučio da razvrgne „brak“ sa CDU. Šef CSU Franc-Jozef Štraus je podstakao revolt; nakon što je Unija već treći put morala da pretrpi poraz na izborima, on je hteo da stane na čelo samostalne grupe CSU i sam uzme žezlo u ruke. O kancelarskom kandidatu Helmutu Kolu ionako nije imao dobro mišljenje.
Kol je brzo reagovao – i sa svoje strane pripretio da će u Bavarskoj stvoriti pokrajinski ogranak CDU. Posledica je bila da je CSU nekoliko nedelja kasnije ponudila svoj povratak u zajedničku parlamentarnu grupu. I pored toga, „duh Krojta“ i danas živi: CSU otvoreno iznosi mišljenja koja se ne slažu sa mišljenjem CDU i temeljne političke odluke se donose uz saglasnost obe sestrinske stranke.
Od mirovnog pokreta do „duhovno-moralnog“ zaokreta
Tokom 80-ih godina, narod je počeo sve glasnije da se buni protiv spirale naoružavanja u Hladnom ratu. Novi mirovni pokret je odbijao sprovođenje u delo novih odredbi NATO o raspoređivanju nuklearnih raketa u Zapadnoj Evropi uz istovremene bilateralne pregovore supersila o ograničavanju broja raketa srednjeg dometa (1979). Stotine hiljada ljudi seu se okupile na bonskoj livadi Hofgarten, u mnogim gradovima su formirani ljudski lanci. I delovi SPD su se priključili pokretu. Kancelar Helmut Šmit nije bio više siguran u to da li njegova partija stoji iza njega. No, ne obazirući se na proteste, Bundestag je 1983, odobrio stacioniranje raketa na tlu Savezne Republike Nemačke.
Oslabljen tim sporom, kancelar Helmut Šmit je u jesen 1982. naposletku svrgnut. Za novog šefa vlade je glasovima Demohrišćana i FDP izabran Helmut Kol. Početkom 1983, birači su na prevremenim izborima odlučivali o „konstruktivnom nepoverenju“ Šmitu – i to u korist Kola i njegove koalicije CDU-FDP. Kol je to rešenje nazvao „duhovno-moralnim zaokretom“. Sa svojom koalicijom je ostao na vlasti 16 godina, preživevši i aferu sa nedozvoljenim donacijama njegovoj stranci.
Spor oko socijalne politike jednog socijaldemokrate
I fotelja socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera se ozbiljno ljuljala. Reforme sistema socijalne pomoći koju je uveo, kao i čitav paket reformi tržišta rada poznat kao njegov plan „Agenda 2010“, izazvali su protesti hiljada građana Nemačke. Nezadovoljstvo zbog tih reformi je donelo Socijaldemokratama teške poraze na izborima za pokrajinske parlamente, čak i u Severnoj Rajni-Vestfaliji. I unutar same stranke je raslo nezadovoljstvo – mnogi su u „Agendi 2010“ videli ozbiljnu razgradnju socijalne države.
Šreder više nije bio siguran u podršku sopstvene stranke i u maju 2005. je najavio da će sam postaviti pitanje poverenja. Njegov plan: hteo je da izgubi – da bi omogućio održavanje novih izbora. Ta vest je zatekla nespremnom ne samo Uniju, već i samu SPD. Mnogi poslanici su taj korak proglasili „političkim samoubistvom“, a bilo je i onih koji su ga smatrali hrabrim. Šrederova računica nije uspela. na prevremenim izborima je pobedila Angela Merkel.