Vidovdanizacija Narodnog muzeja
21. jun 2018.
Narodni muzej u Beogradu zatvoren je poslednjih 15 godina. Prema navodima medija, svečanost otvaranja, zakazana za 28. jun, koštaće 38 miliona dinara. Za tu priliku najavljen je i govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Uoči tog događaja, u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) u Beogradu održana je debata „Zamrznuto Kosovo – od Gazimestana do Narodnog muzeja“ koju je moderirala novinarka i autorka „Peščanika“ Svetlana Lukić, a učestvovali antropolog i pisac Ivan Čolović, muzikolog Srđan Atanasovski, istoričarka Dubravka Stojanovic i novinar Teofil Pančić. Oni su pokušali su da odgovore na pitanja šta vlast postiže i poručuje otvaranjem Narodnog muzeja na Vidovdan i da li je to znak da se kosovski mit konačno seli u muzeje i istoriju, i da više nema političku funkciju.
„Dimenzije“ srpske kulture
„Vidovdanu jeste mesto u muzeju i istoriji, ali plašim se da najava da će Narodni muzej biti otvoren na Vidovdan ne ide u tom pravcu, nego u pravcu da se vidovdanizuje Narodni muzej. Narodni muzej je ovim definisan kao nova vrsta vidovdanskog hrama. Ova najava me navodi na misao da će to biti neko novo svetilište srpskog nacionalnog identiteta ili herojske dimenzije srpske kulture“, rekao je Ivan Čolović, autor knjige „Smrt na Kosovu polju“ čije je drugo izdanje objavljeno pre nekoliko meseci.
Čolović se osvrnuo i na Strategiju razvoja kulture Srbije za period od 2017. do 2027. i skrenuo pažnju da se u njoj navodi „nekoliko dimenzija“ srpske kulture: „Kaže se, između ostalog, da srpska kultura ima balkansku, zatim vizantijsku dimenziju, pa prosvetiteljsko-evropsku dimenziju, pa demokratsku i herojsku dimenziju, a to je, navodi se – kosovski zavet. Piše da će ta herojska dimenzija obezbediti očuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima. Dakle, ne očekuje se da naš kulturni identitet odredi evropsko-demokratska ili prosvetiteljska dimenzija, nego herojska. To onda dovodi do logičnog poteza, a to je da se Gazimestan preseli u Narodni muzej i da se vidovdanizuje i ta instanca srpske kulture, kao, uostalom, i mnoge druge“, rekao je Čolović.
„Kosovo se seli u Bosnu“
Pozivanje na Kosovo posebno je bilo prisutno u vreme dolaska Slobodana Miloševića na vlast, ali je i danas važan deo, ne samo političke retorike, već i političke strategije, i kao sredstvo kojim se „stiče i održava vlast“, kaže Čolović. „Jer danas u Srbiji važi ideja da je legitimna samo ona vlast koja je ovlašćeni baštinik kosovske tradicije i kosovskog mita. Pre više od 20 godina napisao sam tekst ’Kosovo, zlatna grana srpske politike’, ali mislim da se od tada u tom smislu mnogo toga nije promenilo“.
Glavno mesto kulta kosovskog mita se u poslednjih nekoliko godina premešta sa Kosova u istočnu Bosnu, navodi Čolović. „Mada je Kusturičin memorijalni kompleks u Višegradu sagrađen uz Andrićevu ćupriju i nosi Andrićevo ime“, osnovna namena ovog kompleksa nije sećanje na Andrića, nego „služenje kultu Kosova“. Mitsko Kosovo je duhovni temelj tog mesta, smatra Čolović i kao jedan od dokaza za to navodi činjenicu da za ceremoniju početka izgradnje Andrić-grada 2011. godine nije izabran neki datum iz piščeve biografije, već 28. jun, tj. dan Kosovske bitke.
Problem Kosova neće rešiti nacionalisti
Na pitanje „u čemu je slast Kosovske bitke“ i zašto je teško izaći iz mita o tom istorijskom događaju, pokušala je da odgovori istoričarka Dubravka Stojanović: „Turci su ključni za samoidentifikaciju Srba. Nema Srba bez Turaka u tom imaginarijumu. Pet stotina godina pod Turcima su objašnjenje za sve – zašto nema demokratije, zašto je bio komunizam, zašto imamo autoritarne vladare, zašto podanički mentalitet... Za sve to odgovorni su Turci i turski jaram. To je kao neka vrsta traume iz detinjstva, mi jednostavno od Turaka ne možemo da se oporavimo. Ratko Mladić pozvao se upravo na to ulazeći u Srebrenicu“, podsetila je Dubravka Stojanović i zaključila da je tada napravljena „direktna veza između Kosova, Turaka i genocida u Srebrenici“.
Kako će se dalje održavati kosovski mit, s obzirom na činjenicu da će pitanje Kosova u relativnoj budućnosti morati da se reši? Novinar i pisac Teofil Pančić ne veruje da će taj problem biti rešen onako kako se očekivalo. Nakon sporazuma o imenu Makedonije koji su potpisali levičarski premijeri Grčke i Makedonije, Pančič kaže da „pada u vodu“ teorija po kojoj problem Kosova mogu da reše nacionalisti, i dodaje da je rezultat vladavine aktuelnih premijera i predsednika u regionu to da su odnosi u tom delu Evrope gori nego pre deset godina.
Prema mišljenju Srđana Atanasovskog, otvaranje Narodnog muzeja na Vidovdan i zabrana ulaska u Srbiju pre tri dana piscu Škeljzenu Malićiju, nastavak je „kolonijalne matrice“, a na snazi je i dalje ukidanje „političkih prava Albanaca“.
„Od mita se neće odustati“
Dubravka Stojanović nije želela da predviđa da li će Aleksandar Vučić potpisati nezavisnost Kosova, ali je naglasila da se od mita o Kosovu u Srbiji neće odustati. „Ovde se ne radi o tome da mi treba da se suočimo s porazom iz 1999. godine, ili sa kosovskom nezavisnošću iz 2008. godine. Ovde se radi o suočavanju sa 1389. godinom. Ako bismo se sa tim suočili, mi bismo morali da prestanemo sa tom kuknjavom, sa ulogom žrtve, a to nije nigde u planu. Ako bismo završili priču o 500 godina turskog ropstva i ugledali tu nedemokratsku političku kulturu i autoritarne političke vladare, morali bismo da se suočimo sa samima sobom i da nešto drugo politički uradimo. Ako bismo se suočili sa knjigom Ivana Čolovića, koja pokazuje tu dinamiku u svim vremenima, onda bismo morali da izađemo iz epskog vremena, jer ono u čemu živimo je zamrznuta 1389. godina. Kada bismo priznali poraz iz 1389, mi bismo priznali da istorija nije zatvorena, da su za nju odgovorni određeni ljudi i da se za to mora preuzeti odgovornost. Zato se od tog mita ne može odustati“, zaključila je Dubravka Stojanović.