„Vidim ljude, ali ih ne razumem“

Sa dvanaest metara visoke stene koja se nalazi u blizini Bele Palanke već 40 godina strči jedna kuća. Put do nje nije jednostavan, delom se ide asfaltnim putem, delom makadamom dok se ne dođe do velike strmine – onda ne postoji drugi način osim pešice.

Kuću u steni sagradio je Miroslav Pavlović iz obližnjeg sela kada je imao 25 godina. „To je bilo ostvarenje dečačkog sna, jer sam kao dete obožavao da dolazim na ovu stenu sa koje se vide i Divljana i Divljansko jezero i lepote Suve planine. Predivna panorama“, kaže Miroslav za DW i dodaje: „Ovde sam jedno s prirodom.“

Miroslav i danas uživa u posmatranju okolnih brda i jezera, jednako kao u vreme kad je bio dečak. Priseća se ogromnog napora da se kuća izgradi. „Najteži deo posla je bio da se sav materijal iznese do stene. Nekad je i po petnaest ljudi na leđima u džakovima nosilo beton do gore koji smo mešali u mešalici u selu, a od sela dovozila zaprežna kola. To je bilo ludo“, priča kroz smeh.

Trebale su mu tri, četiri godine da napravi fascinantnu kuću koju okružuje visoka stena. Pod je na osam metara visine, a ploča iznad plafona naleže na gornji deo stene visoke dvanaest metara. U njoj je nekada živeo, a veći deo vremena je koristi kao vikendicu. Miroslav živi u Beloj palanci koja je udaljena od ovog mesta tek desetak kilometara, ali na stenu dolazi kad god može.

Još od kako je gradio svoju kuću, Miroslav se bavi građevinom iako nije školovan za to. Ipak, samouki talentovani građevinac ima dosta posla, traže ga u Palanci, ali i u okolnim mestima, pa često putuje. Da bi mogao da radi i tamo gde nema struje, kao što je slučaj kod njega, napravio je i mešalicu na ručni pogon koja, kako kaže, radi jednako brzo kao električna.

Iako je stalno okružen ljudima, Miroslav je usamljenik i ovo mesto je jedino u kojem uživa. „Vidim ljude, ali ih ne razumem. Ja sam čovek prirode. U stvari vidim samo prirodu, ona me jedino zanima. I to građevinarstvo pokušavam da stopim s prirodom jer njoj se moramo prilagođavati. Priroda je uslovila i izgled moje kuće.“

„Kuća je morala imati lep raspored da bi bilo prijatno u njoj, ali je morala biti i sunčana. Izvodio sam stvari koje niko ne može da shvati, dovodio sam svetlo iz raznih uglova preko krova da svaki deo kuće bude osvetljen“, objašnjava on i dodaje da kad god dođe, uvek uradi neki bitan posao. Sada sređuje stazu do kuće kako bi do nje mogao i traktorom.

U posetu mu često dolaze ćerka Božica i četvorogodišnja unuka Eva. I Božica slobodno vreme obožava da provodi u ovoj kući, da se skloni od gužve. Za kuću je veže detinjstvo koje je provodila ovde, a seća se da u vreme kada je bila uzrasta kao njena ćerka nije ni smela da izađe na terasu jer se plašila provalije nad kojom kuća stoji.

Osim što voli da dođe zbog sebe i mira koji joj nudi priroda, Božica dolazi često zbog ćerke jer ne želi da živi ispred računara kao što je to danas među decom uobičajeno, već da uživa u prirodi, druži se sa životinjama i bude na svežem vazduhu.

Malena kuća u steni ima jednu prostoriju od osam kvadratnih metara. U njoj se nalaze sto, tri stolice, police i viseći kuhinjski element sa osnovnim potrepštinama. Ogledalo visi sa jednog od tri drvena zida u kući, a sa četvrtog betonskog rasklapa se krevet za spavanje. Za Miroslava je to i više nego dovoljno.

Seća se da, kad je ovaj poduhvat započeo, nije imao odobravanje niti porodice, niti okoline, ali kako je vreme odmicalo, to se menjalo. Priroda je za njega, kako stalno ističe, jedino u šta se razume pa mu je ova kuća jedino utočište. Iz daljine se ne vidi, već tek sa nekoliko mesta sa brda, a sam pogled i na kuću i iz kuće oduzima dah.