Vezuju ih užasi
12. novembar 2018.
„Jako nam je bitno zbog filma, zbog ljudi koji ovde žive, da dođe pred nemačku publiku. I evo to nam je i uspelo“, rekao je reditelj Alen Drljević za DW dok se dvorana bioskopa Arsenal polako popunjavala publikom koja bi se u svakom pogledu mogla nazvati šarenom: od studenata slavistike do iskusnih filmofila. Pozivu Fondacije „Hajnrih Bel“ i produkcijske kuće Manderlej odazvalo se nekoliko stotina Berlinaca.
Univerzalne finese filma
Deo publike s balkanskim korenima pitao se uoči bioskopske premijere u nedelju naveče hoće li nemački deo dvorane, možda nedovoljno upoznat s finesama posleratnih odnosa na području bivše Jugoslavije, uspeti da pohvata suptilne naznake kojima film obiluje. Isto pitanje je na početku mučilo i samog reditelja.
„Moram priznati da sam pre međunarodne premijere na festivalu u Karlovim Varima prilično strepeo kako će ljudi reagovati, hoće li razumeti finese i šta se događalo kod nas, međutim ljudi su jako dobro reagovali a to se događalo i posle, svugde gde je film bio prikazivan“, kaže Drljević.
Da nijanse koje su na prvi pogled dostupne samo „domaćoj“ publici tj. onoj koja je sudbinama ljudi o kojima se radi u filmu okružena svaki dan, funkcionišu i kod stranca pobrinuo se i „stranac“ u ekipi, koscenarista Zoran Solomun. On se kao Berlinac prilikom saradnje na scenariju okrenuo, kako je rekao na premijeri u Berlinu, pitanju jasnog prepoznavanja nacionalne pozadine.
„Primetio sam u filmovima iz regiona da ljudi ovde često ne prepoznaju radi li se o Hrvatu, Srbinu ili Bošnjaku i zato sam se potrudio da kao dramaturg unesem prepoznatljivost u likove jer je to u ovom filmu važno“, rekao je Solomun.
Polarizacija Jugoslavije kao preteča?
Sve izraženija polarizacija u globalnom smislu razlog je zbog kojeg publika u Evropi i svetu danas bolje prihvata ovaj film koji se temelji na drastičnom suprotstavljanju nepomirljivih stajališta. „Danas je film aktuelniji nego što bi bio još pre par godina“, kaže Drljević.
No ponovo se postavlja pitanje specifičnosti podneblja kojim se film bavi. Naime kako jednoj publici koja se s pojmom ratnih veterana poslednji put suočavala pre nekoliko decenija predočiti fenomen veterana i branitelja na području koji se nekad zvalo Jugoslavija? Autori su odgovor pronašli u pristupu likovima koji je vrlo individualan i priča svakog od pojedinca nosi univerzalnu poruku tereta krivice i suočavanja s posledicama sopstvenih postupaka.
U tom smislu film ima i svoju edukativnu dimenziju i potencijal. „Mislim da bi mladima trebalo prikazivati filmove koji pokazuju i drugu stranu rata, ne samo herojsku, nego kako rat uništava njegove učesnike iznutra i spolja“, rekla je koproducentkinja filma Jasmila Žbanić.
Sarajevska rediteljka i producentkinja s berlinskom adresom je nakon premijere govorila i o zanimljivom životu ovog filma. Osim na brojnim festivalima film je prikazivan i na posebnoj „turneji“. „Mi smo ovaj film prikazivali veteranima različitih nacionalnosti. Pokušali smo ih dovesti u isti prostor u isto vreme, što se ne događa često.“
„To se završilo vrlo emotivnim reakcijama jer su shvatili koliko su zapravo slični, koliko su njihovi problemi slični i koliko su bliži jedni drugima nego svojim porodicama koje ne mogu razumeti ono kroz šta su prošli. Njihove, da ih tako nazovem, kolege s druge strane tačno znaju o čemu govore jer su prošli kroz slične užase“, rekla je Žbanić.
Na kraju rasprave koja je usledila nakon projekcije najavljeno je da bi Fondacija „Hajnrih Bel“, koja je i organizovala berlinsku projekciju, mogla ovaj film uvrstiti u svoj redovni program prikazivanja političkih filmova s edukativnom dimenzijom.