Veran drug iz Libanskog gorja

Na Banovom brdu dugo odgađano proleće konačno pokazuje svoje vedro lice – grmlje je neprimetno olistalo. Stisnuti cvat na granama stabala između zgrada otvara se da se napije sunca. U vazduhu je onaj dašak radosti koji poznajem još od detinjstva: ushit zbog dana koji stiže, radost zbog bujanja života i buđenja buba i bilja. Da li je to lepota?

Decom ciljamo u večnost

Posežem za jednom knjigom koju jako dugo nisam listao i čitam da lepota „ nije slika koju biste voleli da vidite, ni pesma koju biste želeli da čujete, Već prizor koji vidite i kad sklopite oči, i napev koji čujete i kada zatvorite uši“.

Halil Džubran u svojoj kultnoj knjizi Prorok, ovo kaže u poglavlju „O lepoti“. I dodaje: „Narode Orfalisa, lepota je život, kad život skine veo sa svoga svetog lica“. Čini mi se da proleće skida veo sa mog sveta.

Dođe mi da razvikanoj deci pod prozorom dobacim: Mi, roditelji, smo “lukovi iz kojih se deca odapinju kao strele”. A time prema Džubranu ciljamo u večnost.

Ili: „Narode Banovog brda, Džubran je u pravu, život je, uprkos svemu, lep, život je lepota“. Bojim se, samo, da bi me čudno pogledali. Zato nastavljam da pišem o Halilu Džubranu, čoveku koji je umeo da govori o lepoti, a umro je 10. aprila 1931., pre 90 godina. Savremenici kažu da način odlaska nije bio lep. Ali koji način to jeste?

Dete Libanskog gorja

Mesto u kojem se rodilo 6. januara 1883, zvalo se Bšari. Ruska transkripcija dodaje jedno “e” – Bešari, a nemačka i španska jedno “i” - Bišari. Visoko u Libanskom gorju ova varoš sa okolinom je tvrđava maronitske vere. Reč je o staroj hrišćanskoj zajednici koja je nastala u 7. veku odvajanjem od sirijskog pravoslavlja. U 10. veku Maroniti beže od sunitskih progona iz Sirije u Liban. U vreme krstaških ratova grade sve intenzivniji kontakt sa Rimom sa kojim se od 15. veka nalaze u uniji.

Maroniti sebe smatraju baštinicima Feničana, pronalazača fonetskog pisma. U okolini se sve do 19. veka govorio aramejski. Da podsetimo, to je bio jezik Talmuda, delova Starog zaveta i maternji jezik Isusa Hrista. Laban na aramejskom znači beo. Taj jezik tako spava i u imenu zemlje Libana. Zajedno sa drugim hrišćanskim zajednicama tog područja maronitski hrišćani su jedina veća hrišćanska grupa u bliskoistočnom islamskom moru. Ima ih oko milion samo u Libanu. Kada govore arapski, libanski hrišćani iz ovog kraja čine to sa izrazitim aramejskim akcentom.

Ukupno nasleđe lepih i teških vekova ove zajednice čekalo je na dečaka kojega su krstili na ime Džubran Halil Džubran bin Mihail bin Saad.

Prisan drug u Božjoj šumi

Mogu da zamislim malog Halila – ime na arapskom, kažu, znači veran, blizak drug – kako raste u svojoj varoši na 1400 metara nadmorske visine. Kao iz orlovog gnezda gleda Dolinu Kadiša – Svetu dolinu – duboku klisuru reke Kadiše u kojoj se roje neki od najstarijih hrišćanskih manastira na svetu. Sluša starce kako govore Isusovim jezikom, u hladu antičkih libanskih kedrova, retkih stabala koja su preživela nemilosrdnu seču. Zovu ih Božji kedrovi. Neka su stara po 3000 godina. Okružen je drevnom zajednicom za koju kažu da je prožeta srdačnošću, gostoljubivošću ali i gorštačkim, ratničkim patriotizmom. Slutim da su ove osobine, slične onim dinarskim, za vreme libanskog građanskog rata davala i slične rezultate kao naše devedesete.

Halilovi roditelji, otac koji se zove isto kao i on, i majka Kamila, sveštenikova ćerka, nisu imućni. Ipak, dečaka jedan maronitski sveštenik uči arapskom i Bibliji.

Svi smo navikli na islamske molitve na arapskom. Halil je slušao taj grlati, melodični jezik u hrišćanskim molitvama.On je rođen u Osmanskom carstvu ni četvrt veka posle uvođenja izvesne autonomije za libanske hrišćane, pod pritiskom Francuske, a nakon građanskog rata u kojem su Druzi ubili desetak hiljada maronita.

Odlazak u Ameriku

Otac je bio apotekar i – kockar. Zna se kako to biva. Obdan zarađuje prodajući mešavinu prašaka protiv glavobolje i tinkture, a noću taj novac odnese đavo na kocki. Počeo je da radi i u gradskoj upravi. Brzo je došla i optužba za proneveru, oduzeta mu je sva imovina, neko vreme je morao u zatvor. Majka pokušava da izbavi decu od muke – odlazi 1895. sa Halilom, njegovim polubratom i njegove dve sestre u Sjedinjene Američke Države.

U Bostonu je majka radila kao krojačica, Halil polazi u američku školu. Jedan učitelj je odmah zapazio maštovitost i nadarenost dečaka iz dalekog Libana. Njegovi crteži su mu privukli pažnju. Pokazao ih je fotografu i izdavaču Frenku Holandu Deju, koji je zaslužan za razvoj umetničke fotografije. Dej, koji je bio za svoje vreme izuzetno nekonvencionalan, pomagao je siromašnoj imigrantskoj deci u savladavanju jezika. Uticao je na slobodan razvoj dečakovih talenata.

Docnije će Halil, koji je od detinjstva iskusio neimaštinu, napisati: “A ima i onih koji imaju malo, ali daju sve to.To su oni što veruju u život i u njegovo obilje, te zato njihova škrinja nikada nije prazna”.

Halilu nije dato da se skrasi u Bostonu, život mu neće proticati pravolinijski.

Između Bejruta i Bostona

Godine 1897. Halila porodica šalje nazad u Liban. U Bejrutu će u maronitskoj školi usavršiti svoj arapski, potom će studirati francuski i umetnost. Preko Pariza se posle nekoliko godina vraća u Boston. Majka je bolesna od tuberkuloze. Te kobne 1903. umire najpre majka, a potom sestra Sultana i polubrat Butros. Ostala mu je još samo sestra Marijana koja ga izdržava radeći u krojačkoj radnji.

Pod imenom Halil Džubran objavljuje u Libanu prve eseje na arapskom, usledile su i pesme. Objavljuje prve knjige na arapskom u Americi. Ali prave uspehe doživljava 1904. kao slikar.

Upoznaje Meri Elizabet Haskel koja u njemu vidi genija. Neko vreme su vereni, ali Halil raskida tu vezu. Ona se udala za drugoga, ipak mu je pomagala do kraja života. Redovno su se dopisivali. 1908. je u u Parizu počeo da studira umetnost i evropsku književnost. Od 1910. živi u Njujorku. Do 1918. piše na arapskom, a onda prelazi na engleski. Nekoliko godina posle toga, 1923. objavljuje delo po kojem će biti upamćen: Prorok.

Najčitanija knjiga posle Biblije

Umetnički trijumf dečaka iz Libanskog gorja bio je neizbežan. Ono što je on doneo u Ameriku i u engleski jezik, Amerika nije imala – dva milenijuma autohtonog hrišćanstva, preplitanje sa islamom, judaizmom, sufizmom. Mistiku koja ima prirodan tok kao planinska voda. U libanskom domu njegovih roditelja bili su dobrodošli svi ljudi dobre volje, nezavisno od vere koju su ispovedali. Džubran je poznavao bolnu istoriju sukoba verskih zajednica u svom zavičaju. Njegov sintetički misticizam je počivao na saznanju da je potpuna jednakost svih vera izlaz iz ludila verske isključivosti.

Teško je opisati šta je tačno kniga Prorok. Jedni kažu da se radi o 26 slikovitih eseja. Drugi govore o aforističkim pesmama u prozi.

Elvis Prisli se od ove knjige nije odvajao. Džon Lenon je koristio njegove stihove u svojim pesmama. Džoni Keš je napravio muziku za jedno njegovo delo. Prorok je preveden na 40 jezika.

“Živ sam poput tebe...”

Halil Džubran je umro 1931. u svojoj 48. godini od tuberkuloze i ciroze jetre. Još od objavljivanja Proroka sve više je pio, ponekad bi se danima zatvarao u svoj njujorški stan. Možda je onog libanskog dečaka smlavio život među kontinentima. Možda ga je stiglo prokletstvo slave. Možda je, kao i otac, u sebi nosio zavisničku kob.

Želeo je da bude sahranjen u Libanu. Meri Elizabet i njegova sestra Marijana kupile su libanski manastir Mar Sarkis, tu je sahranjen. Danas je to Džubranov muzej. Poželo je još za života da mu napišu epitaf: “Živ sam poput tebe i stojim pored tebe. Zatvori oči i pogledaj oko sebe, videćeš me ispred sebe". Želja mu je ispunjena. Verovao je da na kraju života igra tek počinje: “I kada zemlja zatraži udove vaše, tek tada ćete odista zaigrati”.

Sve što je stvorio, uključujući rukopise i atelje Halil Džubran je zaveštao Meri Elizabet. Listajući hrpe papira u ateljeu ona je shvatila da je Džubran sačuvao sva njena pisma tokom 23 godine prepiske. Pre nego što je umrla 1964. ona ih je, zajedno sa pismima koja je ona primala od Džubrana, predala Univerzitetu Severna Karolina. 1972. godine je to svedočanstvo duboke povezanosti dva ljudska bića objavljeno pod nazivom Dragi prorok.

Prorok na Banovom brdu

Proleće obnavlja moj komšiluk, presvlači sivi svet u zeleno. Sećam se takvih dana pre nekoliko decenija. Knjiga na grudima, zamišljen pogled na olistale topole. Treperile su tako nežno – kao da su me terale da spoznam “bol prevelike nežnosti”, tako je Džubran nazivao ljubav.

Na televizoru se neki ljudi bune protiv nepravde. Džubran im poručuje: “A ako biste da zbacite despota sa prestola, postarajte se najpre da mu srušite presto postavljen u vama samima”. Tako je, Halile, brate, kaže nešto u meni.

Džubran je od onih koji, poput Tarkovskog, ljudima kojima je crkva pretesna pokazuju put izvan kanona: “Kad se molite, uspinjete se da biste se u vazduhu susreli sa onima koji se mole u tome istome času, a koje sem u molitvi možda i ne biste sreli”. Halil Džubran je voleo žene. I one su volele njega. Umeo je da svira na harfi: “A telo vaše je harfa vaše duše.Te je na vama hoćete li izmamiti nežnu svirku iz njega, ili pak zbrkane zvuke”.

Verovao je da je njegovo večno biće tu gde je sagradio hram od reči. Dakle, on je sada i ovde, posle toliko godina opet sa mnom, u aprilskom jutru na Banovom brdu.

 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.