Varneminde – na ušću Vrane reke

Čovek koji umoči prst u more je, kažu, povezan sa celim čovečanstvom. Ovo mi je nedavno palo na pamet kada sam na likijskoj obali Turske rivijere prepustio nožnim prstima da se zaronjeni u mediteranske talase povežu sa svim obalama sveta.

Setio sam se tačke najudaljenije od tog mesta u kojoj sam takođe jednom umočio prste u more – nemačke baltičke obale. Pred unutrašnje oko su mi izašle slike ribarskog gradića Varneminde, koji je već vek i po turistički centar, okružen četvrtima istočnonemačke luke Rostoka.

Dolazak na skandinavski porub

Tamo sam se obreo jednog proleća. Do Varnemindea je lako doći vozom iz Berlina, gde sam tada živeo. Dan za vožnju kroz beskrajnu severnonemačku ravnicu bio je idealan – sunce je pravilo igru svetla i senki koju sam prepoznao – ima je na skoro pesnički urađenim platnima Emila Noldea, čoveka koji je ekspresionistički ovekovečio nordijske pejzaže: makove, polja trske, beskrajno nebo, uzburkano more.

Bio je tek kraj aprila, ali i ovde, nadomak Skandinavije, sunčani dani pretvaraju poslovičnu melanholiju u radost.

Gledam kartu u turističkom prospektu koji sam poneo sa sobom. Navikli smo da geografske karte gledamo kao mesta na kojima su u središtu pažnje – zemlje. Ipak, mnogo su interesantnije karte koje prikazuju mora.

Baltičko more objedinjava skandinavski svet. U stvari, to je ogroman fjord Severnog mora, od Osla na severu, preko Kopenhagena, Stokholma, Helsinkija, Sankt Peterburga, Rige, Gdanjska. A na jugozapandoj obali Baltičkog mora, na zlatnom priobalnom porubu od peska, smestio se nemački gradić u koji upravo ulazim.

Prošli smo glavnu železničku stanicu u Rostoku i približavamo se poslednjoj stanici. Putovanje od Berlina je trajalo dva i po sata.     

Varneminde nije Rostok

Mada se od 14. veka računa kao deo Rostoka, ovo mesto je sačuvalo sopstveni identitet. Sa železničke stanice prema varoši vodi most preko zatvorenog rukavca reke Varnov. Most može da se otvori pod uglom od 90 stepeni, nekada su tuda prolazili brodovi, a sada je most turistička atrakcija.

Do 19. veka u mestu su postojala samo dva reda kuća, jedan na obali i još jedan iza njega. Oba su sačuvana sve do danas. Ove nekadašnje kućice ribara i kormilara, švercera i momaka sa palube daju mestu poseban šarm. Ostalo je zabeleženo da je obavezan razmak između kuća morao biti takav da kroz njega može da prođe steona krava.

To starogradsko jezgro na rukavcu reke je puno kafea, restorana, poslastičarnica. A tik uz vodu su prikolice-trafike u kojima se može kupiti haringa, kao i sve ostale baltičke ribe, usoljene, marinirane, dimljene.

Unaokolo lete galebovi, prilično uhranjeni. Ne boje se ljudi, usuđuju se ponekad čak i da priđu stolovima vrebajući priliku da zabiju kljun nekome u tanjir.

Rostok je pre pandemije imao više od milion posetilaca godišnje, a njih 900.000 može da zahvali svojoj varoši na moru od koje je udaljen dvadesetak minuta vožnje gradskom železnicom.

Od svetionika do Neptuna

Svetionik na početku šetališta uz more izgrađen je 1888. i bio je namenjen mornarima koji su pod teškim baltičkim maglama uplovljavali u luku Rostok, smeštenu južnije uzvodno, na širokoj, zaštićenoj reci.

Desno je najšira plaža Baltičkog mora, do 150 metara je između dina na kojima je šetalište i granice do koje dopiru talasi. Cela ta površina je pod prirodnim peskom. Na plaži su kućice koje štite od vetra. Ovde, na severu kontinenta, duva i u avgustu. Oni koji ne vole teške mediteranske vrućine uživaće i u drugačijoj vrsti letovanja na moru.

Naravno, to ima svoju cenu. Još u vreme postojanja Istočne Nemačke na samoj plaži je 1971. izgrađen hotel Neptun. Sa 18 spratova i 340 soba bio je socijalistički dragulj. U njemu su noćivali gosti poput tadašnjeg zapadnonemačkog kancelara Vilija Branta ili vođe kubanske revolucije Fidela Kastra.

U podrumu hotela  otvorena je prva istočnonemačka diskoteka. Međutim, u narodu se govorkalao da su prisluškivači ugrađeni u sve sobe pa je hotel izašao na glas kao baza istočnonemačkih debeovaca.

Celo područje se dosta pomučilo sa tranzicijom nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke, ali odmaralište je uspelo da zadrži goste i bude sve traženije.

Nakon privatizacije, Neptun je hotel sa pet zvezdica. Uživanje u luksuznom smeštaju i pogledu iz dvokrevetne sobe preko plaže, prema horizontu gde se jedva razaznaje granica mora i neba, tamo prema Danskoj, košta tričavih 250 evra.

Možda je, za štedljivije među nama, pametnije je da uzmu dobar hotel u Rostoku – ako se na vreme rezerviše, to može da košta tridesetak evra, te da se gradskim prevozom ide na plažu.

Turizam i ćelavci

U varoši na moru sam proveo nekoliko dana kada je sve bilo daleko jeftinije. Tog aprila sam potpuno zaboravio da je fudbalski klub Hanza iz Rostoka imao najozloglašenije navijačke grupe u Nemačkoj.

Kada sam izašao na plažu blizu Neptuna, setio sam se i da više nije april – bio je prvi maj. A kada sam među brojnim običnim građanima na plaži ugledao i desetak do glave izbrijanih momaka sa pilotskim jaknama i padobranskim čizmama kako nose gajbu piva, onda sam se setio i toga da nemački neonacisti takođe tradicionalno organizuju prvomajsko slavlje.

Potrudio sam se da pronađem drugi deo plaže. Iz pravca odakle sam došao, uskoro sam začuo skandiranje i urlanje. Policiju nisam video u blizini.

Mada mislim da je turizam za ovaj kraj Nemačke toliko važan, da su vlasti u međuvremenu našle načina da drže problematične momke podalje od turista, ova mi se neprijatnost urezala u sećanje. Ti momci su bili loše zarastao ožiljak na istočnonemačkom društvenom tkivu.

Slobodna telesna kultura

Današnje posetioce Varnemindea pre će iznenaditi masovna golotinja. Naime, kupaće gaće i kostimi su obavezni samo na prvom kilometru plaže, tamo gde se ona nalazi ispred naselja. Na ostalih nekoliko kilometara živa i živahna je istočnonemačka tradicija – FKK. To je nemačka skraćenica za „slobodnu telesnu kulturu“, a kod nas poznata kao nudizam.

Možemo filozofirati o tome da je DDR kao neslobodno društvo podsticao golotinju na plažama kao vid kompenzacije za slobodu, ali gomila muških i ženskih golih tela nije baš prizor za svačije oči.

Doduše, mislim da se količina tkanine, posebno na damama, u poslednjih desetak godina smanjuje i na plažama i van njih do skoro nevidljivih trakica, pa se tako pobednički Zapad približava poraženom Istoku. Ali neko će vam reći da je osoba gola samo ako zaista i tvrdi da je gola. Ili da je golotinja u oku posmatrača.

Na istoku Nemačke ljudi su uglavnom ponosni na to što se razgaćeni kupaju u Baltičkom moru i potom celim telom nalegnu na pesak – time pokazuju da su slobodniji od mnogih na Zapadu.

Vranina reka

Istoričari kažu da su se germaska plemena odselila odavde prema Tiringiji u drugom i trećem veku nove ere. Sloveni su se na obali Baltičkog mora pojavili u šestom i sedmom veku. Oni su se naselili u delti reke koju su nazvali Vranina reka – današnji Varnov. Naziv u korenu ima slovensku reč vran, varna, vron, za vranu.

Jezički, dakle, nemačko odmaralište na baltičkom moru ima isti koren kao Vranje. Iz nekog razloga, naši daleki rođaci su tu vodu videli kao crnu. Biće da je Varneminde – u prevodu ušće Varnea ili Varnova – slovenskim osnivačima mesta zapala za oko kao prirodna luka.

Doseljenici nisu kumovali samo reci i naselju na njenom ušću u more već i kasnijem gradu koji se smestio tu gde se reka širi i razliva. Rostok je – rastok, mesto rasticanja.

Posle slovenske epohe, na ovo ušće se doseljavaju Frizi, pa Sasi. Ribarsko naselje je u doba procvata hanzeatskog saveza kojem je pripadao obližnji Rostok postalo značajno jer je bilo na samom izlazu na more.

Tako da se Rostok pobrinuo još 1321. da dođe u posed Varnemindea. Pospano ribarsko selo se probudilo početkom 19. veka. Hronike beleže da je 1834. imalo 1.500 stanovnika i – 1.000 gostiju kupača. To je nagovestilo sjajnu budućnost. Već 1882. napravljena je pruga sve do Berlina.

Na baltičkim dokovima

Ostalo mi je još da obiđem pristanište, smešteno odmah iza železničke stanice. Dokovi u Varnemindeu okrenuti su ka ušću reke u Baltičko more. Danska je preko puta, brodska linija za Gedser je neka vrsta vodenog autobusa. Sa desne strane, širokom rekom iz Rostoka isplovljavaju i trajekti za švedski Treleborg kao i za Gdanjsk. Ali posebnu atrakciju predstavljaju kruzeri – višespratni hoteli na vodi. Njihovo isplovljavanje iz Varnova u more je događaj samo po sebi. On, prema izveštajima lokalnih ekoloških aktivista, ima svoju cenu – vazduh pre pojave kruzera bio je zdraviji.

Pier 7 – tako se zove dok na kojem možete da objedinite turistički doživljaj – kupovina suvenira, raznovrsna gastronomska ponuda i pogled na ogromne brodove koji polako nestaju u sutonu.

Sedeo sam tih prvih dana maja u prvoj deceniji drugog milenijuma uz ogroman prozor restorana na dokovima, na peščanom porubu Skandinavije. Jeo sam haringu u pogačici, pio oporo severnjačko pivo. Vino je ovde stiglo kao moda sa dalekog Sredozemlja, a pivo i bistra severnonemačka rakija od žita su oduvek bili omiljeni napici ovdašnjih ribara i mornara.

Divio sam se brodovima poput dečaka, obećavajući sebi da ću se jednom ukrcati na neki od njih.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android