Usamljena deca Moldavije

Olga, Sabrina i Karolina su tri godine živele same. Njihova majka radila je kao negovateljica kod jedne porodice u Italiji, gde je spavala u jednom hodniku na pomoćnom krevetu. U knjizi u slikama pod nazivom „Zemlja bez roditelja“, fotografkinja Andrea Difenbah donosi priče o deci i roditeljima iz Moldavije koji žive odvojeno.

„Najstarija sestra Olga preuzela je ulogu majke. Ona sprema doručak i brine se za to da najmlađe sestre na vreme krenu u školu“, priseća se Andrea Difenbah. Na tu fotografkinju iz Vizbadena hrabrost dece ostavila je veliki utisak.

To majci kaže Olgina mlađa sestra Karolina tokom skoro svakog telefonskog razgovora. „Deca dobro izlaze na kraj sa situacijom“, kaže Andrea Difenbah. „Porodice su, međutim, rastrgnute. Posledice će se videti tek valjda za 20 godina, kada deca odrastu.“

I Katalinini roditelji rade u inostranstvu, ali ona je manje usamljena od Olge i njenih sestara. Njeni baka i deda su iz drugog sela došli da žive s njom. U bivšoj sovjetskoj republici su mnoge porodice razdvojene. Prema navodima Svetske banke, skoro jedna četvrtina stanovništva živi u inostranstvu. Mnogi od tih migranata u zemljama u kojima borave nemaju legalnu dozvolu boravka.

Roditelji redovno šalju pakete svojoj deci. Ponekad su u paketu i kokice ili jabuke iz italijanskog supermarketa. „One, istina, nisu tako ukusne kao sveže iz Moldavije, ali paketi su često jedini način da roditelji pokažu svoju ljubav“, kaže fotografkinja Andrea Difenbah.

Zbog toga što u inostranstvu žive ilegalno, mnogi roditelji godinama ne mogu da posete svoju decu. Jer, na granici će ih pitati gde su im važeći dokumenti. Ljudmila, koja u Italiji obavlja posao čistačice na šest različitih mesta, svog sina Slaveka nije videla sedam godina. Sada ima legalnu dozvolu boravka i može da ga povede sa sobom.

Andrea Difenbah fotografisala je i u Italiji roditelje napuštene dece. Na primjer Aljonu i Vanju, koji novac za svoje dvoje dece zarađuju na jednom polju gde beru lubenice. Kada pada kiša, nemaju posla i onda ne dobiju nikakvu dnevnicu.

„Roditeljsku ljubav može da oseti svako“, kaže Andrea Difenbah: „Želim da ljudi u Zapadnoj Evropi, kada budu gledali moje slike, počnu da razmišljaju o tome da njihova čistačica iz inostranstva možda ima decu i o tome kakav ona život vodi.“

Roditelji koje je fotografisala nisu imali drugog izbora nego da sreću potraže u inostranstvu i da svoju decu duži period gledaju samo na slikama. „Nisu znali ni kako da deci kupe olovke za školsku godinu. Republika Moldavija važi kao najsiromašnija zemlja Evrope. Prosečna plata stanovnika manja je od 200 evra mesečno.

Za svoj projekat „Zemlja bez roditelja“, Andrea Difenbah je 2012. dobila nagradu reporterske mreže N-Ost za Istočnu Evropu. „To su slike bez lažne patetike i upravo zbog toga impresivnije pokazuju posledice ekonomskog razmimoilaženja Evrope“, ocenio je član žirija Lars Bauernšmit.

Fotografije Andree Difenbah izložene su u gradskom muzeju u Vizbadenu, a ona je svoju knjigu sa fotografijama predstavila i u Moldaviji: „Mnogi ljudi su bili iznenađeni kada su videli kakav težak život vode njihovi rođaci u inostranstvu. Poznati su im bili samo paketi sa namirnicama i odećom.“