Odluka Evropske unije je istorijska i epohalna – i za dve bivše sovjetske republike, i za EU. To je prekretnica. Ukrajina je kucala na vrata EU dvadesetak godina, a Brisel nije želeo da ih otvori. Prve signale prvih godina novog milenijuma uputio je autoritarni predsednik Leonid Kučma, koji je balansirao između Rusije i Zapada. Mogućnosti su se otvorile tek nakon njegovog odlaska i pobede „Narandžaste revolucije“ u Kijevu 2004. kada ga je nasledio prozapadni političar Viktor Juščenko.
Ali tada to nije funkcionisalo. Demokratska tranzicija u Ukrajini tekla je paralelno s prvim velikim proširenjem EU na istok. Ono je bilo praćeno strahom u zapadnoj Evropi od navale jeftine radne snage. Srećom, ti strahovi se nisu ostvarili, ali EU ipak nije htela da nastavi istim tempom. Brisel je napravio pauzu, pa je došla finansijska kriza, a kasnije i migrantska kriza.
-pročitajte još: Evropska unija je razočarala Balkan
Zapadna Evropa nije htela ulazak Ukrajine u EU
No, najvažniji razlog zašto Ukrajini do sada nije bilo dozvoljeno da se približi EU bio je otpor uticajnih zemalja osnivača EU. Bilo im je previše to što je najveća čisto evropska država po površini bila svojevrsna tampon-zona između EU i Rusije u geografskom centru kontinenta. Zapadna Evropa strahovala je da bi članstvo Ukrajine moglo da preokrene ravnotežu u korist zemalja centralne i istočne Evrope, s kojima Brisel već ima komplikovane odnose.
O tome se nije javno raspravljalo, ali Zapadna Evropa dugo je prihvatala to da Ukrajina ostane u sferi uticaja Moskve, navodeći kao razlog dugogodišnje veze između „bratskih zemalja i naroda“, kako su to formulirali zvanični EU. Istina je da su sami Ukrajinci dali povod za to izborom Viktora Janukoviča za predsednika kojeg je podržavala Rusija. Njegova proevropska retorika bila je samo kamuflaža.
Evropska unija se nadala da će se Ukrajina zadovoljiti programom Unije prema susedima i slobodnom trgovinom. To je bila fatalna, istorijska pogreška koja je indirektno doprinela današnjem ratu Rusije protiv Ukrajine: Evropa nije htela da integriše Ukrajinu, a Rusija je, nasuprot tome, htela da povrati bivšu sovjetsku republiku pod svoju kontrolu – po svaku cenu.
Potcenjena odlučnost
Ipak, i Evropska unija i Rusija potcenile su odlučnost Ukrajinaca. Oni su tokom dve revolucije, 2004. i 2014, jasno pokazali da iznad svega cene slobodu i demokratiju. I takođe, čak i ako to zvuči patetično, da su za to spremni da umru – što se upravo događa svakoga dana.
Ruska invazija na Ukrajinu sada je prisilila EU da ispravi svoju grešku. Ostaje za da se vidi koliko će Brisel biti dosledan. Naravno, biće pokušaja da se taj proces uspori, ali promena smera više nije moguća. Status kandidata za pristupanje Ukrajine i susedne Moldavije znači da se era tampon-zona u centralnoj Evropi bliži kraju. Obe postsovjetske zemlje idu na Zapad. Odbrojavanje je u toku, nova Gvozdena zavesa pada. To je završna faza u novom uređenju kontinenta koja je započela s okončanjem Hladnog rata.
Dugoročno, nema posebnog tretmana
A šta je s Gruzijom? Ona je bila prva postsovjetska država koja je 2003. godine „Revolucijom ruža“ objavila svoju zapadnu orijentaciju? Vlada u Tbilisiju podnela je zahtev za članstvo u EU istovremeno kad i Kijev i Kišinjev, ali nije dobila zeleno svetlo. Na samitu EU samo je potvrđeno da Gruzija ima „evropsku perspektivu“. Za to se navode različiti razlozi – uključujući i političku krizu 2020. godine, kada je opozicija optužila vladu za lažiranje parlamentarnih izbora. Brisel je sada doneo ispravnu odluku, jasno stavivši do znanja Tbilisiju da ne zatvara oči pred problemima. Čak i kada ima mnogo uspeha.
Odluka o Gruziji signal je i Ukrajini i Moldaviji da dugoročno ne očekuju preferencijalni tretman. Obe zemlje moraće delima da dokažu da su spremne za dalje integracije i bolne reforme. Ali, nema sumnje, uspeće i ući će u Evrošpsku uniju. I to pre nego što mnogi misle.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.