U sirijskoj klanici nema nevinih

U Alepu se stvari konačno pomeraju sa mrtve tačke. Kako je saopštilo rusko Ministarstvo odbrane, „po naređenju predsednika Rusije Vladimira Putina“, počela je evakuacija istočnih delova Alepa koji su bili pod kontrolom pobunjenika. Siguran prolaz za oko 5.000 boraca obezbeđuju ruski vojnici, a garancije daje i sirijski režim. Tu vest je u međuvremenu potvrdio i Međunarodni komitet Crvenog krsta. Istočni delovi nekadašnje metropole su pod kontrolom pobunjenika od 2012. godine, a pretpostavlja se da u poslednjim kvartovima koje kontrolišu ima desetak hiljada civila.

Prethodni prekid vatre najavljen u utorak ubrzo je propao, dok je u sredu razmenjivana vatra. Tada je reporterka agencije Rojters s lica mesta javila da autobusi predviđeni za prevoz civila i povređenih uopšte nisu upotrebljeni. Prethodnih dana su se na račun sirijske vojske i njenih ruskih saveznika mogle čuti najteže optužbe zbog neprestanih vazdušnih udara na istočni Alep. Bombardovanje civila je „verovatno ratni zločin“, rekao je Seid al Husein, visoki komesar UN za ljudska prava. U četvrtak je, kako prenosi agencija dpa, britanska premijerka Tereza Mej zahtevala „snažan odgovor“ EU i kazne za odgovorne. Kao takve pomenula je sirijsku vladu, Rusiju i Iran.

U izveštavanju nemačkih medija o Alepu danas se izdvaja intervju koji je radijskoj stanici Dojčlandfunk dao čuveni kontroverzni novinar Jirgen Todenhefer o kojem je DW već pisao. U pitanju je bivši poslanik demohrišćana koji je svojevremeno navodno isposlovao da čileanski diktator Pinoče oslobodi 4.500 političkih zatvorenika. Poslednjih godina se ovaj 76-godišnjak aktivno bavi Bliskim istokom, boravio je na teritoriji „kalifata“ Islamske države o čemu je napisao knjigu, a poslednjih meseci je dva puta bio u Alepu. Važi za dobro obaveštenog čoveka bez dlake na jeziku.

„Čini se da su pobunjenici napustili neodrživu poziciju na 2,5 kvadratna kilometra – to je nekoliko blokova – koje su još kontrolisali. Posle jučerašnje borbe po ulicama i od kuće do kuće, oni su odustali i sada se kreću ka autobusima za evakuaciju“, rekao je Todenhefer jutros, pre nego što su to objavili ostali mediji. On podseća da je već nekoliko puta bilo pokušaja prekida vatre, te da i sada treba biti oprezan. „Tamo su ljudi – vojnici, pobunjenici, svejedno – koji se bore godinama. Tamo je mnogo očaja i živci su veoma, veoma tanki.“

Todenhefer tvrdi da Turska pregovara u ime pobunjenika direktno sa Rusijom – jer je, kaže, među pobunjenicima polovina boraca iz inostranstva – ali da je primirje od utorka propalo jer su prevideli jedan problem: između Alepa i Idliba su, navodi, dva sela u kojima su pobunjenici opkoljeni od strane Asadovih snaga. „Juče se i o tome pregovaralo, da budu pušteni ne samo borci i ranjenici iz istočnog Alepa već i iz ovih nekoliko sela koje pod opsadom drže vladine trupe.“

Na pitanje da li rat može prestati samo ako Asad ostane na vlasti, Todenhefer kaže: „Ne radi se o pojedincima. Nikada me nije zanimalo šta će biti sa Gadafijem ili Asadom, već šta se dešava sa sirijskim narodom. To je jedan narod vredan ljubavi. Pre rata sam tamo provodio odmor i imam simpatije samo za narod. Zato se treba pitati šta je za narod najbolje. A najjači u ovom trenutku – i na Zapadu najneomiljeniji – jeste Asad.“ Zato je logično da se sa njim razgovara, a sirijski predsednik bi, dodaje Todenhefer, trebalo da iskoristi vojni uspeh da prekine marš i načini „fer pregovaračku ponudu“ svim pobunjeničkim grupama, osim Islamskoj državi i Al Kaidi.

Na kraju razgovora za Dojčlandfunk je Todenhefer imao upečatljiv apel: „U ovom ratu obe strane – i sirijska strana, pobunjenici i teroristi – čine grozomorne ratne zločine. Obe strane! Asadove zločine znamo, ali i o zločinima pobunjenika u Idlibu i Alepu je pre nekoliko meseci Amnesti internešnal napisao sumorni izveštaj u kojem se pominju ratni zločini, mučenje, egzekucije, sve. (…) Zagovaram diplomatsko rešenje ovog rata u kojem se svako bori protiv svakog, o čemu naši mediji ne izveštavaju valjano. Gospođa Merkel je rekla da joj se cepa srce. Meni isto! Ali ako joj se srce cepa – a ja joj to verujem – onda bi trebalo da pošalje gospodina Štajnmajera u Damask, moramo početi da pregovaramo, ne možemo samo ovde sedeti i reći da treba uraditi ovo ili ono. Treba da odu dole i kažu Asadu: dosta je rata, sada pregovaramo.“

Konzervativni Velt piše: „Alep – ta reč znači više od jednog umirućeg grada u građanskom ratu. Alep je poput Sarajeva postao simbol užasa. To je simbol masovnih ubistava, klanja, izgladnjivanja, krepanja ljudi – i to ne skriveno, već pred očima svetske javnosti. U Siriji je do sada stradalo 400.000 ljudi. Prema ozbiljnim procenama, samo u Alepu je 30.000 mrtvih. Brojke će rasti.“

Nedeljnik Cajt u novom broju, koji je izašao u četvrtak, piše: „Nemali broj zapadnih političara bi najradije spustio poklopac na mrtvački kovčeg Sirije i na nadgrobnom kamenu uklesao: Nažalost ništa ne možemo da učinimo. Ali Evropa i Nemačka se neće tako lako izvući. Još su u Siriji velike oblasti u rukama opozicije. Po opsadama je i dalje 36 mesta u kojima je oko milion ljudi, i drugde padaju bombe. I dalje su na stolu sve opcije koje do sada nisu korišćene iz čistog kukavičluka: vazdušni mostovi za humanitarnu pomoć, sankcije protiv sirijskih i ruskih vinovnika ratnih zločina i, da, pretnja da će se i vojno reagovati protiv bombardovanja civilnog stanovništva. Možda je revolucija propala. Ali stotine hiljada ljudi se još može spasiti.“

Drugačiji stav ima komentator Noje osnabriker cajtunga: „Da, sirijski diktator ima mnogo krvi na rukama. To je neupitno. Ali zapadni lideri poput američkog predsednika Baraka Obame ne mogu da peru ruke u nevinosti. Činjenica je: Ni Asad ni ruski predsednik Putin ni šiitski Iran nisu bili glavni agresori u sirijskoj tragediji. To su bile sunitske grupe pobunjenika koje su objavile rat režimu u Damasku, među njima mnogi ekstremisti i teroristi Al Kaide. Ali ko je od njih načinio demokratske borce za slobodu? Ko ih je ohrabrio da vode rat protiv Asada? Ko im je poslao oružje? To je bio predsednik Obama, brojni evropski šefovi vlada i despoti zalivskih država, koji su podržavali obaranje režima.“