U Evropi traže nešto čega nema
8. jul 2016.
Blato neprijatnog mirisa, tezga do tezge... Tako izgleda pijaca u Bab el Ouedu, problematičnoj, prenaseljenoj četvrti na obodu luke u Alžiru. Kako bi se nešto zaradilo prodaju se cipele, kajsije, korijander... Torči Šafar, koji već deset godina pokušava da se prebaci u Španiju, na toj pijaci prodaje sardine. „Svaki put sam, kada sam kretao za Evropu, bio uhvaćen. Jednom sam čak dobio i zatvorsku kaznu zbog ilegalnog prelaska granice“. Ipak, suvonjavi 38-godišnjak želi ponovo da pokuša jer njegova trojica braće su već u Evropi.
Viza za Šengen 6.000 evra?
Torči sada skuplja novac za novi pokušaj. Krijumčarima treba da plati 1.500 evra. Više ne može da izdrži u premalom stanu u kojem živi zajedno s roditeljima i drugom dvojicom braće. Drugim ljudima je vlada dala stanove, ali je on uvek ostajao praznih ruku. Torči priča i to da viza za šengenski prostor može i da se kupi, ali ona košta 6.000 evra, a on to sebi ne može da priušti. Te navode nismo u stanju da proverimo.
Naš prodavac sardina nije jedini koji želi u Evropu. „O da, mnogi žele u Evropu, pre svih mladi. Za njih je to budućnost, sloboda, dobar život, lepa žena, velika kuća, dobar posao – sve što je potrebno za srećan život“, priča Adžub.
Ipak, ne veruju ipak svi da je Evropa raj. Azidin, mladi preduzetnik, studirao je u Francuskoj. Tamo živi oko milion Alžiraca. Ali Azidin se vratio u Alžir, bez obzira na to što je u toj zemlji svaki četvrti mladi čovek bez posla. „Ljudi koji žele da emigriraju u Evropu veruju da će tamo naći nešto čega u stvari nema. Tamo nema više mogućnosti.“
„Zvezda juga“
U Alžiru bi još mogao nešto i da izgradi. Slično razmišlja i 28-godišnji Muhamed Aguđil. Srećemo ga kasno uveče u bašti Francuskog kulturnog instituta – jednog od retkih sastajališta mladih u Alžiru. Kako bi bolje zastupao interese svoje generacije, taj sociolog je sa prijateljima napravio mrežu „Zvezda juga“. Dve trećine stanovništva u Alžiru mlađe je od 30 godina. Ali, kaže Muhamed, njihova reč se ne čuje – ni u politici, a ni u porodici. „Ne radi se tu samo o novcu, novac može da se zaradi. Ovde se radi o nezavisnosti.“
On poznaje 40-godišnjake i 50-godišnjake sa ženom i decom koji žive kod roditelja. „Model Evropa“ zato recimo za devojke znači ličnu slobodu koju kod kuće nikada ne bi mogle da ostvari. „Za mladića koji je bez devojke, ovde je skoro nemoguće da iznajmi stan“, kaže Muhamed.
On lično dobro zarađuje. Zaljubljen je i namerava uskoro da se venča. Još uvek ne zna gde će živeti sa budućom suprugom, ali jedno zna: ne dolazi u obzir da rizikuje život kako bi se domogao Evrope.