Turska i Sirija: od partnera do neprijatelja

Odnosi Turske i Sirije su se pogoršali onog trenutka kad je sirijski predsednik Bašar al Asad naredio gušenje prvobitno mirnih protesta protiv režima. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan je Asadu tada okrenuo leđa i sada otvoreno podržava sirijsku opoziciju, objašnjava Folker Pertes, stručnjak za Bliski istok i direktor fondacije „Nauka i politika“ iz Berlina. „On želi da pokaže da se nalazi na pravoj strani istorije, dakle na strani pobune. On, istovremeno, želi da pomogne opoziciji, ali po mogućnosti bez uvlačenja u rat“, kaže Pertes.

Za Tursku bi posledice rata bile nepredvidljive jer na sirijsko-turskom graničnom području ta zemlja ima dva protivnika: sirijsku vojsku i Kurdistansku radničku stranku - PKK. Kurdi važe kao najveći narod bez sopstvene države i nastanjeni su uglavnom u Turskoj, Iraku, Iranu i Siriji. PKK se već skoro tri decenije za sopstvenu državu ili bar autonomiju, a tu borbu vodi krvavim, bombaškim napadima, pre svega na području Turske.

Erdoganu važnija panislamska solidarnost

Devedesetih godina prošlog veka Damask je podržavao PKK i dopustio im mogućnost da se povlače na sirijsko područje, između ostalog i zbog toga što je Turska tada negovala dobre odnose sa Izraelom. Za vreme Hladnog rata Izrael i Turska važile su kao prozapadne zemlje, dok se Sirija više orijentisala prema interesima Sovjetskog Saveza.

Nakon okončanja Hladnog rata Siriju i Tursku delilo je sve manje toga. Kad je 2002. na vlast u Ankari došla vlada islamski orijentisane stranke AKP pod rukovodstvom Erdogana, nova vlast je htela da proširi svoj uticaj u arapskom svetu. Jedan od razloga za to bio je i rast turske privrede, za šta je trebalo obezbediti nova tržišta. Dobri odnosi sa susednom Sirijom su pritom igrali važnu ulogu. Osim toga, Turska je započela sa posredovanjem između Sirije i Izraela s ciljem stvaranja trajnog mira između te dve države.

Mirovni razgovori su stali zbog rata u Pojasu Gaze početkom 2009. Tursko-izraelski odnosi drastično su se pogoršali. Prestali su da se sprovode i zajednički vojni manevri. Panislamska solidarnost je za Erdogana važnija nego vojna saradnja sa američkim saveznikom – Izraelom. Tako su odnosi sa Sirijom od tada postajali sve bolji.

U slučaju rata...

Ali to političko partnerstvo nije bilo dugog veka, a u proteklih meseci je ono čak preraslo i u neprijateljstvo. Ankara, međutim, nije zainteresovana za rat sa Sirijom, ističe stručnjak za Bliski istok Folker Pertes: „Turska želi da režim Bašara al Asada bude zamenjen vlašću koju će činiti opozicija, na koju bi onda imala više uticaja. Turska podržava tu opoziciju.“

Ali Turska istovremeno ne želi da bude ta koja će direktno pomoći opoziciji da dođe na vlast u Damasku. Umesto toga, ona dopušta da se opozicija u Siriji preko tursko-sirijske granice snabdeva oružjem. Ni Asad, međutim, nema interesa za rat s Turskom, jer „to bi u svakom slučaju ubrzalo pad njegovog režima“, ističe Pertes i dodaje da bi u slučaju rata s Turskom i oni koji su dosad bili neutralni, okrenuli Asadu leđa. Ukoliko, međutim, napadi na tursko-sirijskoj granici ostanu samo „iskre bez vatre“, onda bi to za Asada značilo prednost, jer bi tako i dalje mogao da širi strah od toga da bi sirijski konflikt mogao da se proširi na ceo region.

Autorke: Ane Almeling / Marina Martinović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković