Turisti važniji od domaćih?
22. maj 2018.
Sudeći po reakcijama na nove zakonske izmene u zdravstvu, hrvatske građane čekaju nova, teška iskušenja kada je reč o tim javnim uslugama. Ako se uopšte više može govoriti o nečemu „javnom“, jer većina zamerki ukazuje na tezu da se sistem dodatno privatizuje, a na štetu zajedničkih dobara i onoga što se nekada zvalo – narodno zdravlje. Pritom je skup kritičara indikativno širok – tu su zajedno ugledna udruženja lekara i pacijenata, kao i poslodavaca u zdravstvu. Našu pažnju, međutim, ovom prilikom je privukla primedba o kojoj nije bilo mnogo govora, iako se izdvaja pomalo iznenađujućim scenarijem koji predviđa.
Osječki lekar Dražen Gorjanski, publicista i analitičar zdravstva, upozorio je prošle nedelje javnost da se članom 40 novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti, a čije se donošenje planira za jun, otvara prostor za privilegovanje turista u sistemu javnog zdravstva. Taj član predviđa: „Zdravstvene usluge u zdravstvenom turizmu mogu da pružaju zdravstvene ustanove, trgovačka društva za obavljanje zdravstvene delatnosti i privatni zdravstveni radnici.“ Gorjanski zato smatra da se po novom indirektno propisuje da se tom delatnošću mogu baviti sve javne bolnice, pa već i zato što ne piše da ne mogu.
Turizam samo kao kulisa
„Turisti će plaćati bez mogućnosti dugovanja i bolnice će im davati prednost zbog svog normalnog poslovanja. Naše bolnice su izuzetno opterećene kašnjenjem isplata Hrvatskog zavoda za zdravstveno osiguranje. Taj ’živi’ novac biće im osvježenje. Ali, to znači da će se notorno čekanje domaćih pacijenata na uslugu, npr. dijagnostičku, još više produžiti. To nam otkriva elementarna logika, jer će oni dobiti konkurenciju koja plaća odmah. Jednostavno, radi se o komercijalizaciji javnog sistema, a to je samo jedan od uvodnih, relativno diskretnijih koraka“, ocenjuje Gorjanski za DW.
On podseća da nešto slično postoji već i sad, u sektoru medicinske rehabilitacije, većinom u banjama. Tamo pacijenti koji plaćaju uslugu direktno iz svog džepa, u praksi imaju prednost u odnosu na osiguranike u sistemu – dolaze odmah na red, dok osiguranici često čekaju mesecima. „Upravo takva mogućnost otvara se sada za sve zdravstvene ustanove“, dodaje osječki lekar, „da bi poslovale negde na granici između javnog i privatnog. To je neki vid prikrivene komercijalizacije sistema koja je skrivena iza turizma kao najpogodnije kulise. I ja po zakonu mogu da budem turista, čim dođem iz Osijeka u npr. Zagreb.“
Takva politika prema zdravstvu nateraće mnoge na dodatne izdatke, da bi što pre došli do usluge, tj. samog zdravlja. Gorjanski napominje da u Hrvatskoj nema dovoljno potražnje da bi se većina lekara prebacila u privatno zdravstvo. Zato retki odlučuju tamo da pređu, ali mnogi ostaju samo jednom nogom u javnom sektoru – oni paralelno rade i u privatnim ustanovama: „Osim toga, većini privatnih ustanova treba priključak na javna sredstva. ’Magdalena’, recimo, klinika u Krapinskim toplicama – njoj je jednotavno neophodan hibridni oblik poslovanja, nešto poput ozloglašenog javno-privatnog partnerstva.“
Satirični pravci razvoja
Karmen Lončarek, lekar i rukovodilac u Kliničko-bolničkom centru Rijeka, ujedno i profesor na riječkom Medicinskom fakultetu, mišljenja je da je njen kolega Gorjanski svoju ideju o zdravstvenom turizmu razradio kako bi pokazao u kojim se sve satiričnim pravcima to može razviti. Jer, i ona smatra da predlog novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti sadrži više nabačenih zamisli bez sagledavanja posledica i sa nerazrađenom implementacijom. „Pre svega bi valjalo razjasniti terminologiju. Zdravstveni turizam je mnogo širi pojam od medicinskog turizma“, kaže dr Lončarek.
„U medicinskom turizmu putuje se na dijagnostiku ili terapiju zbog oštećenog zdravlja. U prošlosti su turisti iz siromašnih zemalja putovali u bogate zbog bolje medicinske tehnologije, a danas se putuje u suprotnom smeru, zbog jeftinije stručne radne snage, te nižih cena medicinskih proizvoda i usluga. Medicinski turizam povezan je s većom odgovornošću, a time i većim rizicima za pružaoce usluga, kao i opasnostima od tužbi“, kaže ona, dodajući da bi i samo objašnjenje kako sve strani pacijenti mogu kroz turizam da utiču na dostupnost usluga domaćim osiguranicima, zahtevalo preveliki prostor.
Na to, prema njenim rečima, utiče veliki broj faktora, ali zdravstveni turizam obuhvata i mnoge poslove bez značajnije odgovornosti, kao što su sistematski i preventivni pregledi, produžena rehabilitacija ili programi mršavljenja. „Velnes takođe spada pod zdravstveni turizam“, nastavlja Karmen Lončarek, „a pruža niskorizične usluge iz oblasti fizičkih, psiholoških i duhovnih aktivnosti, poput saune, masaža, aromaterapija, nutricionizma, joge, programa oslobađanja od stresa i slično, a orijentisane su na zdrave ljude koji žele da sačuvaju zdravlje ili naprosto da uživaju.“
Razilaženja u interpretacijama
Saznajemo i da taj tip zdravstvenog turizma u Hrvatskoj predstavlja mali procenat radnika u ukupnom broju zaposlenih. „Nažalost“, podseća naša sagovornica, „veoma zaostajemo za Slovenijom koja ima nekoliko desetina banja, odlično posećenih tokom čitave godine. One su kao takve motor razvoja u svom kraju.“ Ali sve je to i u novom zakonu, prema Draženu Gorjanskom, dodatno zapetljano lošim tumačenjima zakonskog predloga, bez valjane argumentacije zakonodavca: „Usluge ostaju nedefinisane, definisano je samo ko može da bude turista, a turizam je samo povod, i dalje sve to može da se odvija kojekako.“
Tumačenja nove pravne podloge za zdravstvo očigledno su još nalik tapkanju u mraku, i tek će se u praksi videti ono što ranije nije na pravi način objašnjeno. O tome kazuje i odgovor Dubravka Lepušića, ginekologa iz KBC „Sestre Milosrdnice“ u Zagrebu, poznatog društvenog aktiviste i javnog komentatora. Upitali smo ga za gledište po tom pitanju i on se najpre složio s pretpostavkom da je često dobro duvati i u hladno: „Ali, ja iz tog zakona još ne vidim da će naši pacijenti biti diskriminisani. To su kalkulacije koje mogu, ali i ne moraju da se ostvare. I dalje se uvek deluje po medicinskim pravilima hitnosti.“