Džejms Komi ima zadatak da istraži kada i kako je Obamina administracija prisluškivala izborni tim predsedničkog kandidata Donalda Trampa. Pri tome su i direktor FBI Komi i druga njuškala već više puta rekli da nema nikakvih dokaza da je Tramp prisluškivan.
Svaki iole uviđavan čovek bi odustao od namere da se istraživanje nastavi. Ne i Donald Tramp. On je posustaje. Njegov portparol objavljuje: ispitivanja su tek počela. Drugim rečima: Komi i njegove kolege će se još mesecima baviti nečim što se nikada nije dogodilo. Isto tako bi mogli da se upute u potragu za jednorogom – samo zato što autor knjige za decu tvrdi da on postoji. I tako mogu da se troše milioni poreskih obveznika.
Ni Demokrate nisu mnogo bolje. Oni traže materijale koji terete Trampa. Insinuiraju da je sadašnji predsednik izabran samo zahvaljujući pomoći Kremlja. Dokazi da su se članovi Trampove izborne mašinerije i ruskih instanci sastajali – postoje. Ali, jasnog dokaza o dogovorima Kremlja i Trampa ili da je uticaj Moskve odlučio izbore – nema. Odgovarajuća ispitivanja tajnih službi SAD do sada nisu donela takva saznanja.
Što Demokratama ni najmanje ne smeta. Oni insistiraju da FBI, NSA ili CIA nastave da taž eveze između predsednika i Moskve. Možda će se nešto naći? Pa i ako se ne nađe: već i stalno ponavljanje sumnji baca na predsednika negativnu svetlost. To deluje: naklonost građana Trampu trenutno iznosi ekstremno niskih 39 procenata. Haos u glavnom gradu nagriza njegov autoritet i još lakše ga izbacuje iz takta.
Nema vremena za građane
Američki poslanici su uposleni političkim igrarijama. Pri tome – drukčije nego u Nemačkoj – nemaju baš mnogo vremena da se pozabave rešavanjem pravih problema. Jer, njihovi sunarodnici svake dve godine biraju novi Predstavnički dom. Pošto u godini pre tih izbora vlada predizborna kampanja, poslanici će samo neposredno po ulasku u Parlament moći da se bave donošenjem zakonskih inicijativa. Što to vreme čini – ili bi trebalo da čini – utoliko dragocenijim.
Amerika sa Donaldom Trampom – to je zemlja puna uzbuđenja, sa insceniranim vanrednim stanjem koje nikako da se okonča. Politička klasa je potisnula i zaboravila interese sopstvenog stanovništva. Borba za vlast je postala sama sebi svrha. Za reformu zdravstva, poreskog sistema ili infrastrukture nema vremena, nema snage.
Neprijatelji Amerike će se radovati. Njeni prijatelji i saveznici, među kojima i Nemačka, moraju se zamisliti: možemo li zaista još da računamo na američku politiku – ili će je potraga za jednorogom u potpunosti apsorbovati?