Titova rđava suza
23. septembar 2018.
Tišina je skoro nestvarna. More glatko kao staklo. U noći se čempresi pred balkonom hotela Karmen pretvaraju u crne putokaze koji oštrim vrhom ukazuju na srp meseca. Mramorna fasada govori o nameri graditelja da ga ono što je stvorio pretraje. U luci kao u akvarijumu plivaju velike egzotične ribe, čija latinska imena sigurno stoje u debelim enciklopedijama ili u nekom zabačenom ćošku interneta.
Brod koji na svaki sat pristaje pred hotelom Istra zove se Veli Brijun.
Buržujka u najboljim godinama
Ovde, u omiljenom letnjem prebivalištu Josipa Broza Tita, sve je bezobrazno skupo. Želite li obići ostrvo na raspolaganju su vam ona bešumna električna vozila koja je većina nas videla na filmovima: Zapušteni policijski inspektor sklon viskiju dolazi u posetu sumnjivom bogatašu koji igra golf. Sada je vozilo dostupno svima koji imaju 500 kuna za dva sata najma. Ukoliko ste pre nego se ukrcate na brod za Veli Brijun evre razmenili po lošem kursu u pristaništu u Fažani, onda vas dva sata obilaska Briona ovim otmenim vozilom košta preko 70 evrića.
Doduše, možete se prijaviti za obilazak ostrva turističkim vozićem ili platiti za bicikl, ali sve to su samo varijante skupe turističke zabave.
Hotel Karmen je raskošna buržujka u najboljim godinama. Recepcija postoji, ali ne i recepcionar. Obližnji hotel Istra ima sve što je i Karmen nekad imala, recepcionare, restoran, kafe, frižidere i televizore.
Ali Karmen ima šarm prohujale epohe. Liftom firme Rade Končar možete se popeti sve do trećeg sprata. Dugi hodnici puni svetlosti zastrti su debelim stazama koje upijaju zvuk koraka.
Sobe mirišu na bezbroj generacija gostiju. Ugradni plakari su široki najmanje tri metra. U njima drvene vešalice koje bi mogle poticati još iz šezdesetih.
Kada je dobra i za dvometraše, samo što je neumoljivo vreme do slivnika useklo crnu stazu.
Četiri velika ventila, očito iz vremena pre pronalaska sklopke, nakon nekoliko pokušaja imaju smisla. Topla i hladna voda na tušu, topla i hladna voda iz slavine.
Kraj uzglavlja kraljevskog kreveta dugme kojim se zove posluga. Skoro da sam ga pritisnuo, ali sam odustao. Ne bih mogao da podnesem to da se umesto livrejisanog batlera pojavi neki lokalni student u šorcu i majici. Ili da se ne pojavi niko.
Maršal kao brend
Odmah iza hotela, u jednoj vili je smeštena stalna izložba o Titu na Brionima. Prizemlje je rezervisano za iskežene medvede, leoparde zaustavljene u pokretu i sobove pred uzletanje. Tita nisu balzamovali kao Lenjina, ali je njegov zverinjak prepariran.
Naravno, čuvena fotografija na kojoj Tito pušta goluba mira ne sme da fali. Mene je više fascinirala ona na kojoj Broz hrani divlju mačku.
Na gornjem spratu već ulazimo u svetskoistorijski okvir Briona. Ovde su najvećeg sina naroda i narodnosti posećivali važni ljudi njegovog vremena – od Vilija Branta do Valtera Ulbrihta, od bradatih kubanskih gerilaca do Jasera Arafata. Hajle Selasije salutira, a Elizabet Tejlor trepće.
I tako redom kao u beskonačnom filmu.
Na jednoj velikoj mapi sveta vidi se odakle su ljudi pristizali na Brione. Te linije se uglavnom poklapaju sa Titovim putovanjima u inostranstvo. Kada se odmakne od ove karte sveta ona počinje da liči na palmu čiji je koren na Brionima. Ili na grafički prikaz mnoštva prekookeanskih linija koje neka svetska avio-kompanija održava iz Evrope.
Blindirani brodovi vozili te na četiri strane, zbilja si bio dosljedan. Džoni mi se sam pojavio kao sufler, nisam ga prizivao.
Jugoslavija je pod bravarom iz Kumrovca bila politički znatno veća nego što su joj resursi dozvoljavali. Filozofija Trećeg puta u zemlji, treći put prema svetu. Postjugoslovenski prostor se deli na one koji smatraju da je taj put već bio pomalo rajski i one koji tvrde da su znali da je od početka vodio u pakao devedesetih. Najverovatnije su i jedni i drugi u pravu.
Taj projekat je bio zahtevniji od onoga što su ljudi bili spremni ili sposobni da daju. Pa kad je prestao servisirati dobar život uz malo rada, onda su skoro svi naknadnom pameću ustanovili da su od početka bili protiv.
Na Brionima ne živi jugonostalgija. Tamo u nacionalnom parku Titov svet je bliži melanholičnim ruinama Vizantije, Rima, Venecije i Austrougarske negoli sadašnjem trenutku. Zahvaljujući svojoj dugovečnosti Josip Broz Tito je nadživeo mnoge svoje goste sa Briona. A njega su nadživeli Brioni.
Po njemu se i dalje zovu glavne ulice i trgovi u Istri, kojoj ne pada na pamet da se uklopi u trend retuširanja fašista u domoljube, a antifašista u zločince.
Jedini živi svedok Titovog obitavanja na ostrvu jeste papagaj Koki. Tito ga je poklonio unuci Aleksandri za osmi rođendan. Koki se ponekad zabije u svoju kućicu i ne benda nikoga. Razočarani turisti, kojima je vreme za obilazak limitirano, pokušavaju na sve načine da ga izmame. Jedna gospođa se kune da Koki reaguje samo na psovke. Izašao je i počeo da se šepuri tek kada mu je ova iznervirana žena, kojoj se dete duri jer nema čuvene ptice, skresala sve po spisku.
Brozove suze
Muzejski šmek Briona se oseća na svakom koraku. Bazeni bez vode, opustele plaže, beskrajni drvoredi, miris borovih iglica, jedinstveni parfem Jadrana. Za četiri evra možete popiti malo Karlovačko pivo u kafeu pred kojim lokalni radnici tovare ležaljke na prikolicu. Kraj sezone u pospanom socijalističkom Edenskom vrtu.
Zamišljam sve one kuvare, bezbednjake, stjuarte, hostese, svu onu svitu koja je opsluživala ovo zabranjeno ostrvo. Zamišljam sve nas koji smo u sindikalnim odmaralištima provodili leta u našim skromnim svetovima koji su, kao u sistemu spojenih posuda, ipak bili sudbinski povezani sa ovom brionskom uvalom.
Naše neznanje o Titovom kazamatu Golom otoku ili o ustaškom logoru na Pagu kao bolnim oteklinama na jadranskoj pučini, čuvali su nas od provale tuđe patnje u našu tadašnju slankastu malograđansku idilu. Trst nas je uniformisao na zapadan način te nismo isijavali onu tekstilnu provincijalnost kao ljudi iz istočnog bloka.
Sada znamo i više nego što možemo svariti. Na primer, prema protokolima jednog brionskog sastanka jedan je Titov bivši general upravo ovde zapovedio svojim generalima etničko čišćenje Krajine. No, njega ostrvske hronike namenjene turistima ne spominju.
Zamišljam austrijskog industrijalca Paula Kupelvizera kako za 75.000 forinti kupuje ostrvlje, Roberta Koha kako iskorenjuje malariju, Franca Ferdinanda koji zasniva tradiciju državnih poseta na već mondenskom mestu. Sve se to dobro vidi, ako se dovoljno dugo sedi na klupi u hladu i ako se pomno zagleda u brazdu broda koji odlazi ka Fažani.
Ne znam da li su u pravu oni koji kažu da bi privatizacijom Karmen opet zablistala kao starleta posle plastične operacije. Možda je trag vremena u tišini pod čempresom najdragocenije što možemo dobiti za velike pare koje ostavimo ako prenoćimo ovde. Sve to se za manje novaca i uz bolju uslugu može naći na drugim mestima duž sredozemnih obala. Ali gde pronaći čekrk kojim se podiže nekada skupa tenda, koji iz zarđalog zgloba pušta trag rđe niz zid? Titovu riđu suzu za potonulim carstvom.
Istrani i varvari
Tek kada otputujete, kada u Fažani siđete sa broda Veli Brijun, znate šta ste izgubili. Dok se u Rovinju posle otimate za mesto u hladu sa brkatim italijanskim tetama. Dok slušate mrzovoljnog mladića u Fažani da u njegovoj piceriji nema interneta, te da će sa picom, koja košta više no u Nemačkoj, potrajati jer je gužva.
Organizatori međunarodnog skupa u Puli otvorili bife za učesnike u 19 sati, a polovinu gostiju doveli 45 minuta kasnije na oglodane ostatke, pa naručili picu.
Autobus iz Vrsara za Rovinj stao na vidikovac iznad Limskog fjorda, gde mu nije stajalište. Vozač dogovorio primopredaju sira, ali diler nikako da se pojavi. Inače, bus je iz vremena kada su u sedišta još ugrađivali pepeljare. Kondukter popodnevnog autobusa iz Vrsara za Poreč uzima novac ali ne daje karte. Zato je, kaže, jeftinije. Standardizacija kao princip Evropske unije možda može ispeglati poneki zakon, ali ovo, očito ne.
Uprkos svemu tome, retko gde sam na području nekadašnje Jugoslavije sreo toliko vedrih, ljubaznih, otvorenih ljudi kao duž istarske obale. Gosti nisu uvek svojim ponašanjem dorasli domaćinima.
Jutarnja kafica na tihom platou ispod crkve sa jedinstvenim pogledom na vrsarsku luku pretvori se u pravo mučenje. Tri ostarija Bavarca sedaju za sto iza mene da bi svoje mukle, poluartikulisane samoglasnike s takvom snagom istisnuli u okolinu da je do tada prijatno jutro svo zatreperilo od dijalekta, udaljenog od nemačkog književnog jezika koliko i rudimentarni holandski roterdamskih lučkih radnika. Oni smatraju da je sunčano septembarsko jutro u gornjem gradu iznad zatona na brdu u Istri samo zato nestvarno tiho da bi ga oni napunili svojim bizarnim predjezičkim prolivom. Što bi se reklo u Nemačkoj – Gete morao umreti, a ovo tu živi.
Upoređujem Istru sa onom skromnom zelenookom lepoticom iz mojih studentskih dana. Leta 1984. ovde je sve bilo drukčije. Sada, u postjugoslovenskom dobu, Istra je ukleštena između bogatih zapadnih regija, na nekoliko sati vožnje od Minhena. Ona je sudbinski upućena i na fine kultivisane goste i na glasne i osione dripce koji kod kuće ćute i rade, a ovde troše i galame.
Iz meseca u mesec talasi globalnog turističkog ludila nanose nove i nove kolone jednih i drugih. U poređenju sa bukom koju taj pohod stvara muzejska tišina u naručju bivše brionske lepotice Karmen zaista poprima magiju Elizijuma.