Tarik

Četvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf, i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i proleće... A sa mesecom majem...

Rečenica puna vremena.

Možda najlepša u našoj književnosti. Andrić je priznao da je u ljudskoj borbi protiv prolaznosti prebegao na stranu vremena. Sve što ga je okruživalo imalo je pored mirisa, ukusa, zvuka – i dimenziju prolaznosti. Taj osećaj je poneo u Madrid, u Rim, u Bukurešt. Naše i strano bili su ujedinjeni prolaznošću. Otkucaji sata su dolazili kao talasi izdaleka, svaki sa svojom bocom i porukom. Ti sati, po kojima nejednako starimo, odzvanjali su iz šarenih kutija fra Petra, sa različitih sarajevskih zvonika. Kao što su obrazovani ljudi nekad govorili grčki i latinski tako je i tišina pričala na dva jezika – otkucajima sata i samom tišinom. Andrić je naučio i grčki i latinski tišine.

*

Rođeni istoričar mogao je pomirisati vreme, pomilovati ga kao nevidljivu mačku. Mogao mu je osetiti teksturu kao da među prstima gnječi laticu, ili ispipava svilu.

Andrić je gledao kako najtanja stvar na svetu troši najtvrđu.

Vreme – kamen.

Voleo je tarike koji su pesma vremena.

Osećao se dobro među epitafima.

Svemu što živi potreban je epitaf.

Vreme je brisalo natpise na krečnjaku. Tanjilo je turske avetinjske zlatnike pa više nisu zvonili kao novac već šuštali kao suvo lišće. Izlizalo je reči španskog koji su govorili bosanski Sefardi. Okrutno je izbrazdalo Ćorkanovo lice. Andrić se žalio da ga starost prlja.

Vreme je krvotok svemira, neki kažu – kružni, neki – linearni. Donosi nam jedne stvari, a odnosi druge. To je ono vreme koje gradi niz Kotare kule.

Vreme gradi... Šivin ples stvara.

Vreme razgrađuje... Šivin ples rastvara.

Obično ples zavisi od muzike koja mu prethodi. Andrićeva literatura je muzika napisana na Šivin ples.

Hteo je da taj ples smatra oblikom harmonije.

- Užas! Užas – šaputao je pre nego što su ga poslednji put odvezli u bolnicu.

Intarzija od citata

Osetićemo šta znači toliko voleti toliko prolazne stvari – zapretio nam je naš autor. Priznao nam je da osećanje prolaznosti sve više prožima celo njegovo biće. Činilo mu se da je ono što prođe jedino jasno i jedino njegovo. Povremeno ga je opsedala misao da će od svih ljudi na ulici jednom biti kosturi.

*

Zaludu je učio grčki i latinski tišine.

Sve promene vode ka iskustvu sa kojim prestaju iskustva, sa svojom konačnom neprevodivom tišinom.

*

I nad Ivom Andrićem oblaci su se spajali sa sporom velikodušnošću, koja ne mari za individualne forme.

Takav oblak bi prvo ličio na kamilu, pa na slona, pa na planinu.

Andrić je znao da se isto tako menjaju sve zemaljske forme, uključujući i granit, samo sporije.

Sve je bilo protočno i nestabilno.

Ljudi su se kupali u pozajmljenom moru u pozajmljenim telima.