Da li je Hrvatska spremna za evro?

Odavno nije zabeleženo toliko rasprave o uvođenju evra u Hrvatskoj, kao što je slučaj bio poslednjih dana. Ali pritom se nije raspravljalo o mogućim ekonomskim rizicima odustajanja od kune i prelaska na zajedničku valutu EU.

Koplja su se lomila oko vizuelnog identiteta kovanica evra i evrocenta, onog sa nacionalnim obeležjima, na koji ima pravo svaka država članica evrozone. Na tome su bili angažovani mnogi stručnjaci i hiljade građana u službenoj onlajn anketi centralne banke.

Građani i Hrvatska narodna banka tako su izabrali „šahovnicu“, glagoljicu i geografske obrise Republike Hrvatske (RH), te Nikolu Teslu i kunu – nju ovoga puta samo slikovno, ne i nazivom.

Ipak, to je samo dodatno naglasilo inače već hronični manjak javne diskusije o ekonomskim aspektima uvođenja evra. Jeste da likovni motivi potencijalno olakšavaju prelaz na evro, uz „emocionalno povezivanje tradicije sa novom valutom“, kako je poručila Vlada RH, ali to ne bi smelo da bude sve. Nekog bi značaja valjda trebalo da ima i pitanje hoće li recimo biti rasta cena ili spoljnog duga.

Istočni greh monetarnog manekena

O tome šta znači pretpostavka da najveću pomoć u prelasku na evro Hrvatska naizgled traži u dizajnu kovanica, pitali smo najpre nezavisnog ekonomskog analitičara Gustu Santinija. Odmah nam je rekao da tu nije u pitanju ohrabrujući utisak, ali da ima prostora za napredak.

„Međutim, ukoliko se on ne iskoristi“, dodao je, „može biti još gore. Ali prvo nešto o cenama. Straha od iole ozbiljnijeg udara ne treba biti. Udar može biti jednokratan, ne i strašno težak, kao što je bio slučaj u Sloveniji. Pritom je najvažnije znati da danas jednostavno ne postoji inflacija u starim, klasičnim pojmovima. Kapitalizam danas ima problem eventualno sa potrošnjom, a ne proizvodnjom. Problem je u našem slučaju nešto drugo: evro može biti prilika za napredak, ali i veliki teret. Najviše zavisi od toga koliko smo spremni da se uključimo u pripadajući kontekst.“

Drugim rečima, kao što je objasnio ovaj analitičar, koji već godinama iskazuje načelno pozitivan stav prema preuzimanju evra, Hrvatska bi za početak morala da ima proizvodniju ekonomiju. Dakle, znatno više nego trenutno, ali ta zemlja još uvek ne pokazuje znakove zaokreta.

„Struktura ekonomije nam je izuzetno problematična. Visoka državna potrošnja, prevelik udeo usluga, zgažena industrija, loša porezna politika, itd. Bojim se da ćemo tako primiti evro kao novi teret, umesto da to bude podsticaj za razvoj. Ova država o tome uopšte ne vodi računa, nas više zanima da li će na kovanicama biti Dubrovnik ili Plitvice. To je neozbiljno, ali nije problem u evru. Naš istočni grijeh je bio onaj prema nacionalnoj valuti, kada smo od nje napravili monetarnog manekena, a funkciju novca već je nosila marka pa evro“, kaže Santini.

Vreme za plač zbog siromaštva

„Moramo već sada početi da plakačemo zbog primanja visoke pomoći od EU, umesto što slavimo“, zaključuje, „jer je to pravi znak da smo siromašni, a ne da imamo sreće. Dobra treba stvarati, ne samo ih deliti, jer će tome brzo doći jako bolan kraj.“

Guste Santini zato veruje da se ne treba plašiti evra i njegovih loših efekata, nego nespremnosti hrvatskih političara i ekonomskih stratega da u evrozonu uđu sa pozicija koje bi bile znatno drukčije nego do sada. I ne bi valjalo doživeti sudbinu jedne Grčke, recimo, koja je nakon upadanja u najteže probleme gorko zažalila za svojom nacionalnom drahmom, kao mehanizmom aktivne monetarne politike.

A da je pompa oko dizajna evra samo nastavak svojevrsnog igrokaza oko uvođenja te valute u Hrvatskoj, pri čemu se sve bitno svodi na formu, ne sadržaj, uveren je Neven Vidaković. Taj predavač na Zagrebačkoj školi ekonomije i menadžmenta, kao i šef uprave investicionog fonda Platinum Invest, takođe podseća da je Hrvatska u veoma teška vremena svojevremeno uvodila nove valute dva puta u manje od pet godina:

„Prvo kada smo sa jugoslovenskog dinara prešli na hrvatski, i onda kada smo uveli kunu. Ali tada se nismo fokusirali na izgled, nego smo se bavili realnim ekonomskim stvarima.“

Objektivne probleme, prema Vidakovićevom mišljenju, pritom niko ne spominje. Na primer, često se kao argument za uvođenje evra navodi buduća manja kamatna stopa na kredite.

„To nije tačno, ni u teoriji, ni praksi. Niko ne objašnjava zašto bi se banke odrekle dobiti u korist hrvatskih građana ili kako će stvarno doći do ugovornog smanjenja kamatne stope ako na primer imate stambeni kredit sa varijabilnom kamatnom stopom koja je vezana za dnevnu referentnu stopu evribor?“

Preuzimanje tuđih nestabilnosti

„Republika Hrvatska ulazi u evro 2023. kada će se, prema svim najavama, sprovoditi restriktivna monetarna politika. To znači da će doći do dizanja kamatnih stopa, a ne do njihovog spuštanja. Nama će Evropska centralna banka (ECB) dići kamatne stope, bez obzira na stanje u Hrvatskoj ekonomiji“, upozorio je Vidaković, koji niz godina vrlo kritički javno nastupa prema hrvatskoj monetarnoj politici.

Tako i prema nekritičkim, čak euforičnim prizivanjima evra, dok za to nisu stvorene neke objektivne ekonomske pretpostavke.

Zatim je skrenuo pažnju na ono što je ukazao i Santini:

„Dodatno mi sada imamo svoje ekonomske probleme i kao mala otvorena ekonomija moramo da se pazimo, kada vodimo ekonomsku politiku, da se odupremo globalnim ekonomskim problemima. Kada uvedemo evro mi preuzimamo sve tuđe probleme. Znači da će nova dužnička kriza pogoditi i nas, bez obzira na stanje naše ekonomije, a sve tuđe nestabilnosti će postati i naše.“

Pa, ako i ne treba tome pristupati katastrofičarski, nego pribrano, možemo barem da konstatujemo da bi o nabrojanim rizicima moglo da se razglaba i više nego o zavodljivim pitanjima vizuelnog dizajna.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu