U razvaljenom društvu često prva strada istina. Ugrubo, polovina ljudi, što po službenoj partijskoj dužnosti, što omađijana propagandom, veruje čak i u blatantne režimske laži. Recimo o tome kako Srbija ima najveći privredni rast u Evropi ili bolju socijalnu zaštitu trudnica i porodilja od Nemačke.
Druga polovina vlastima ne veruje baš ništa. Ako Vučić nazove „dobro jutro“ Sarapi kad dođe na Pink, uputno je raširiti zavese i videti da li je stvarno jutro ili možda noć.
Šta u takvoj zemlji znače obećanja vlasti da će, inače besprekorne izborne uslove, učiniti još boljim, najboljim na svetu? Predsednik Vučić je sebe častio pridevom „popustljiv“ pa je, kaže, popustio i više nego što treba. On više ne krije da živi u vanustavnom ofsajdu jer kakve dođavola veze imaju šef države i njegova „popustljivost“ sa bilo čim oko izbornih uslova?
No što se učesnika u „dijalogu“ tiče, stvar je svršena. Primetno je olakšanje svih – vlasti i opozicije, evropskih posrednika i poslenika nevladinog sektora – što je dramolet u nastavcima gotov pa mogu konačno da odlože maske i daju sebi oduška u pozorišnom bifeu.
„Mi pokušavamo da unapredimo izborne uslove i uradili smo sve što je moguće na tom planu, a na političkim strankama je da odluče da li će učestvovati na izborima ili ne“, rekao je tako izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo Milan Antonijević.
Uradili su „sve što je moguće“, dakle više od ovoga ne može, a sad vi vidite šta ćete. Tako je, uz asistenciju posrednika, vlast felširala loptu u dvorište opozicije premda loptu nije ni šutnula – samo je obećala da će kao šutnuti, pa ko veruje, veruje.
Da vidimo u šta to treba poverovati: vlast je „pristala“ da izbori budu u maju umesto u martu premda bi u martu mogli da budu jedino prevremeni izbori, dok je termin u maju sasvim redovan. Vlast je pristala da se imenuje petoro novih članova Regulatornog tela za elektronske medije (REM, to je ono telo što se pravi mrtvo kad televizije sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno krše zakon) što ne znači doslovno ništa jer je nadmoć vladajuće stranke takva da u REM može, kao Kaligula, da postavi i konje.
Takođe je, oh ironije, dogovoreno da nikako ne bude funkcionerske kampanje maltene u danu kad je Vučić uz fanfare i celodnevne prenose otvarao radove na Moravskom koridoru, hvaleći sebe preko mere koju prosečan želudac može da podnese.
I tako su svi dobili šta su hteli: vlast je kao popustila, evropski i domaći posrednici su kao izdejstvovali pomake, oni opozicionari koji bi na izbore sad imaju alibi, oni koji ne bi, takođe imaju razlog više.
Tako se farsa zvana „dijalog“ završila kako je jedino i mogla. Jer, ne može se institucionalno – stavljanjem nekakvog dogovora na papir – ukloniti partijsko-burazerski sistem koji je nastao upravo kršenjem Ustava, zakona i propisa. Nije da su Naprednjaci doneli zakon koji dozvoljava medijski lov na kritičare, nameštene tendere i džipove bez tablica na biračkim mestima pa da, eto, sada samo treba doneti bolje propise i rešena stvar.
Opoziciono nastrojeni protivnici bojkota beže u cinizam, pitaju da li to neko očekuje da vlast u Srbiji uvede norveške izborne uslove pa će tek onda svekolika opozicija izaći na izbore.
To je beg od suštine. Suština izlaska na izbore je borba za vlast i to nije ništa loše– veruješ da tvoja stranka ili pokret imaju najbolje ideje i ljude, pa hoćeš na vlast. Čemu onda izbori na kojima ni teoretski ne možeš da pobediš? Jer si medijski satanizovan, jer se svuda valjaju kapilarni glasovi, jer se ljudi pod pretnjama otkazima razvoze na biračka mesta.
Ali pošto su Antonijević i drugi posrednici „uradili sve što je moguće na tom planu“, onda se valjda ništa više ne može uraditi.
Na tapetu su i vlasti i dela opozicije svi koji makar pomenu da ovakvi režimi skončavaju na ulici, i da te scene verovatno neće biti lepe. Oni se etiketiraju kao nasilnici, fašisti, koljači. Ali ishod „dijaloga“ upravo pokazuje da sam režim priziva ulični scenario jer radi „sve što je moguće“ da spreči svaki drugačiji, demokratski rasplet.