Srebrenica nije samo genocid
2. decembar 2018.
Dok se penjem stepenicama ka ulazu gimnazije Meša Selimović pred unutrašnjim okom mi iskrsavaju slike iz 1977. godine, kada sam istim stepenicama grabio u susret prvom školskom času. Susrešću se sa devojkama i mladićima za koje je moje gimnazijsko doba u Tuzli pre četrdesetak godina vreme crno-bele praistorije. Oni su rođeni u ovom milenijumu. Povod je, međutim, za mene fascinantan. Ta deca su uz pomoć svojih profesorki snimila neobičan dokumentarni film o Srebrenici.
Mirela Šehović, profesorka informatike u tuzlanskoj Gimnaziji objašnjava u tehnički dobro opremljenim prostorijama škole, šta je motivisalo pedagoge da talentovanu decu okupe u filmsku ekipu: „Moja motivacija je bila pre svega da upoznam Srebrenicu, a sa druge strane da učenici nauče sa informatičke strane kako se kreira jedan film. Kako se izlazi na teren, kako se prikupljaju podaci, dokumenti, činjenice”.
U razgovoru saznajem da je sredstva izdvojila Gimnazija, a manji deo obezbedili su fondacijski donatori. Mirela Šehović dodaje da je film „Kulturno-istorijski značaj Srebrenice kroz prizmu učenika srednje škole" sada sredstvo edukacije ostalih učenika.
Njena koleginica Minela Tulumović Spahić koja predaje bosanski jezik, bila je zajedno sa njom zadužena za ostvarenje zamisli. Vodeći me u prostoriju gde se okupila mlada filmska ekipa ona napominje kako je većina učenika i profesora bila u organizovanoj poseti Potočarima, ali ne i samom gradu: „Moram priznati, i ja sam prvi put bila u Srebrenici. Dosta stvari me fasciniralo, neke pomalo razočarale, ali sve u svemu stekli smo novu sliku o Srebrenici, što je i bio cilj". Polazište filma je, po njenim rečima, bilo pitanje da li Srebrenica može biti još nešto osim mesta pokolja: „Srebrenica je grad koji ima viševekovnu istoriju i tradiciju, a malo se o tome zna. Postoje antička nalazišta, tragovi srednjeg veka, osmanskog perioda. Deca to nisu znala".
Filmska nastava
Snimanje je prvom polovinom ove godine oduzelo učenicima i profesorkama mesec dana. Priprema je trajala duže. Ali učenici, sećam se, jedva čekaju da izađu iz učionice. Pre toga, odabrana je filmska ekipa od šestoro gimnazijalaca. U prostoriji gde na svakom stolu postoji po laptop dočekuju me radoznala lica. Prvi je progovorio Omar Bakija, simpatični sedamnaestogodišnjak. On je bio zadužen za montažu. Njemu je samo snimanje bilo poput igre. A pravi izazov je usledio za računarom: „Najlakše je bilo snimanje filma. To je taj interaktivni deo, upoznajemo se sa novim stvarima, snimamo. Najteži deo je bila montaža". Njegov vršnjak Mak Ibrahimović koji je bio zadužen za kameru manje je razgovorljiv od svog druga ali sve vreme potvrđuje glavom.
Pogleda li se rezultat, a ja sam to učinio pre dolaska u školu, mora se konstatovati da su učenici svoj prvi dokumentarni film snimili na začuđujuće profesionalan način.
Opet su me misli nehotice odvele u prošlo stoleće. Krajem sedamdesetih ne bi bilo zamislivo da učenici u okviru nastave snimaju filmove. Nije bilo interneta. Tuzlanski bioskopi su bili prozor u svet za koji se činilo da je dalje od meseca. Tehnološka revolucija je nevidljivom crtom odvojila nas iz analogne generacije i ove učenike koji su rasli uz digitalno ubrzanje. I još nešto je drukčije. Ja sam se rodio u svetu bez srebreničkog zločina, a ove devojke i mladići moraju znanje o tom zločinu integrisati u svoje sazrevanje.
Ženski rukopis
Uspehu filma su, naravno, doprineli i ženski članovi gimnazijske filmske ekipe. Emina Osmić je prikupljala istorijsku građu, Lejla Sukanović je bila majstor fotografije, a Mirela Nevačinović je kao organizatorka bila logistički mozak tima. Ni jedna od njih ne vidi sebe u svetu filma posle gimnazije, imaju sklonosti ka poeziji, umetničkoj fotografiji, komunikaciji.
Najkomunikativnije je ipak jedan mladić. Ahmed Durić je bio zadužen za dokumentarni video materijal. On u slobodno vreme pod autorskim imenom DuriX prilično uspešno postavlja klipove na Youtube i zarađuje džeparac promovišući na internetu tuzlanske firme. Još ne zna da li će film trasirati njegovu profesionalnu budućnost, ali kao i svaki kreativac boji se dosade pa kaže šta neće: „Ne bih da radim nešto što ne volim, pa i kad je dobro plaćeno. Ne želim da provdim mnoge tenutke života u nečemu što mi se ne sviđa“.
Srebrenica mimo genocida
Mladalački optimizam gimnazijskih filmadžija je zarazan. A tema je opterećena teškom rečju – genocid. Srebrenica nije mesto kao svako drugo. Ipak grad je postojao i postoji pre i posle jula 1995. Montažer Omar nakon svog filmskog prvenca takođe drukčije gleda na ovaj bosanski gradić: “Često se Srebrenica spominje u negativnom smislu i dovodi u vezu isključivo sa genocidom. To jeste tako, ali ja smatram da moramo da idemo dalje. S ovim filmom smo hteli da prikažemo Srebrenicu kao grad, a ne kao mesto zločina". On dodaje da su u gradu gde su snimali film očigledni ožiljci rata, ali i da je bio iznenađen srebreničkim školama i njihovim tehničkim standadom, jer su to novije građevine sa novom opremom.
Omaru je rad na filmu doneo i orijentaciju za budućnost: „Ja planiram da u budućnosti ostanem u svetu filma. Računarski rad mi dobro ide, pa mislim da je tu moja budućnost".
Ponos pedagoga
Obe profesorke su zadovoljne učinkom filmske ekipe. Minela Tulumović Spahić vidi u uspehu projekta potvrdu izbora članova ekipe: „Ovo šestoro su svako na svoj način kreativni, i svako je po nečemu poseban. Koleginica i ja nismo pogrešilr odabravši ove učenike. To se vidi i po rezultatu“. Mirela Šehović takođe ne krije da su novopečene filmadžije premašili njena očekivanja: „Izuzetno sam ponosna na ovu decu. Na terenu su radili kao pravi profesionalci. Sve su sami radili, odredili su šta će snimati, ubacivali su tekst. Mi, profesori smo tu bili samo kao koordinatori, da ih usmerimo". Profesorka informatike najavljuje da će i dobro dokumentovani proces nastanka filma – biti prerađen u film, pa će se koristiti u nastavi.
Izgleda da su profesori tuzlanske Gimnazije Meša Selimović uspeli u nameri da svojim učenicima približe Srebrencu kao mesto koje ima istorijski kontinuitet života, uprkos činjenici da je svet ime tog mesta zapamtio po smrti. „Pred kraj snimanja videli smo dečije igralište, čuli dečiju graju. Tako završavamo film. To daje nadu da će život pobediti“, kaže Minela Tulumović Spahić.
Devojke i mladići govore o potencijalu Srebrenice, o lekovitim izvorima vode, franjevačkom samostanu, o srednjovekovnim rudnicima srebra. Emina Osmić je pri tome najtačnije opisala to što je cela gimnazijska filmska ekipa osetila posle rada na filmu: „Nakon posete Srebrenici i ja sam se osećala dobro. Učinili smo nešto dobro. Preneli smo pozitivnu poruku o gradu koji je poznat po tragediji".
Iz posete mojoj staroj tuzlanskoj gimnaziji i druženja sa gimnazijskom filmskom ekipom, sa sobom sam pored nešto sete poneo dobre vibracije. Svet se uprkos svemu obnavlja. Svaki talenat poput vode traži i nalazi svoj put.