Srbi u četiri zida čekaju da prođe euforija

Domaće vino po tradicionalnoj porodičnoj recepturi, Milan danas proizvodi u Banjaluci. To što je stotinama kilometara udaljen od mesta gde su njegovi preci vekovima uzgajali vinovu lozu i pravili vrhunska vina, ne sprečava ga da nastavi njihovim koracima.

Životni put, tačnije rat, doveo ga je u grad na Vrbasu. Njegovi roditelji su u Banjaluci napustili izbegličku kolonu nakon operacije „Oluja“, iako tu nikoga nisu imali: „U šali kažemo da nam je nestalo goriva pa dalje nismo mogli“, kaže Milan Jokić koji je te 1995. godine imao devetnaest godina.

Priča o izbeglištvu porodice Jokić duga i je kompleksna, ali Milan ističe da je sa srećnim završetkom. „Svi smo živi i zdravi, a to je najvažnije. Od uže porodice niko nije stradao, sve ostalo u poređenju s tim je manje važno“, dodaje naš sagovornik.

„Bili smo moderni – išli smo kamionom, a ne traktorom“

Jokići su rodom iz okoline Benkovca, međutim rat ih je zatekao u Rijeci gdje su Milanovi roditelji dobili posao i osnovali porodicu. Početkom devedesetih, kriza i propast firmi u kojima su radili, naterala ih je da se vrate rodbini iz čisto ekonomskih razloga jer je na selu lakše preživeti. „Mislili smo da je to samo privremeno, dok ne stanemo na noge. Međutim, rat je besneo, a mi smo boravak u Krajini produžili na tri godine. Stan u Rijeci smo izgubili“, priča Milan.

Priznaje da u tom momentu kao tinejdžer nije toliko ozbiljno shvatao rat i izbeglištvo, sve mu je delovalo kao neka igra koja će proći: „Danas bih sve to mnogo teže podnosio. Moji roditelji najbolje znaju kako im je bilo. U izbegličkoj koloni su se našli ne znajući šta ih čeka. Rečeno im je da idu na dan ili dva de se sklone. Ništa nisu poneli, baš ništa. Danima smo išli u nepoznato i onda se zatekli u gradu u kojem nikoga nemamo, nikoga ne poznajemo“.

Stvari su se ipak posložile, veoma brzo su uz pomoć drugih došli do smeštaja, a potom i do svog krova nad glavom. Materijal za kuću dobili su skoro besplatno, prijatelji, poznanici iz inostranstva, slali su novac koliko je ko mogao, nešto su sami stekli i nikao je novi dom porodice Jokić.

„Kada su se konačno skućili ovde, moji roditelji su odlučili da se vrate u Hrvatsku. Pre deset godina ostvarili su stanarsko pravo, mada su debelo oštećeni. Umesto našeg stana u centru Rijeke, površine 118 metara kvadratnih, danas žive na periferiji u duplo manjem stanu“, priča njihov sin.

Dalmatinsko vino u Banjaluci

Na njihovoj Banjalučkoj adresi danas živi Milan sa svojom porodicom. Neprimetnu, ničim obeleženu porodičnu vinariju Nedeljka i Milana Jokića od ranog jutra posećuju kupci. Ko god dođe, ne odlazi bez najmanje pet litara domaćeg kvalitetnog vina. Tu su i rakije, čuvena loza, travarica, razni likeri. Na pitanje kako se odlučio na taj posao, od kojeg inače dobro živi, on odgovara: „Vinska kultura je oduvek u našoj porodici. Međutim, kako je u bivšoj Jugoslaviji bilo lako naći posao, moj otac i stričevi su na neko vreme zapostavili tradiciju. Kad je došao rat i teška vremena, čovek se vrati onom što mu je u krvi i što nabolje zna da radi. Počeli smo 1998. i od tada lagano širimo ponudu“, priča Milan dok pokazuje bogat asortiman iz vinskog podruma.

Umesto stana u centru, dobili duplo manji na periferiji

Naš sagovornik rado odlazi u Dalmaciju i Krajinu gde ima rodbinu. Iako je za njegovu porodicu rat izvor velike traume, Milan kaže da je sve ostavio iza sebe i da mržnji nema mesta u njegovom životu: „To je politika, tako gledam na 'Oluju' i čitav rat. Nacionalisti nisu uspeli da me preobraze. U mojoj glavi postoji podela samo na žrtve i zločince, ne na Srbe, Hrvate i Bošnjake“.

Kada Milana pitaju odakle je, on kaže iz Banjaluke. Tu je proveo polovinu svog života, oženio se i pustio korenje.

Od rođaka i prijatelja, dodaje on, retki su se vratili u Benkovac. Na dan kada Hrvatska slavi godišnjicu „Oluje“, niko od njih ne izlazi iz kuće. Ostaju u svoja četiri zida i čekaju da prođe euforija. Ne žele da izazivaju pažnju. Tako je svake godine, baš kao i danas.