Politika i javna preduzeća

Ne nazire se kraj dubioznoj praksi stranačkog upravljanja velikim javnim poduzećima u Hrvatskoj, zaključak je koji se nameće i uoči predstojećih parlamentarnih izbora u septembru. Dobar aktuelni primer koji se, međutim, u javnosti i dalje premalo eksponira, jeste onaj Hrvatske elektroprivrede. Prošle sedmice je tako objavljen plan restrukturiranja te strateške kompanije brojnim kontroverznim potezima, među kojima je i otpuštanje oko 1500 radnika. Ali nigde se ne pominje rez koji bi zahvatio menadžersku strukturu, dakle, upravni kadar koji se tamo gomila od izbora do izbora i ujedno generiše pojave kao što su korupcija, klijentilizam ili nepotizam.

Primera takve prakse ima u ovom trenutku, nažalost, mnogo: Hrvatske šume pročule su se zbog apsurdnih milionskih bonusa za predsednika uprave, Hrvatska RTV predmet je skandaloznog vladinog uzurpiranja viška ovlašćenja u razdoblju između dva saziva sabora, Inin vodeći kadar iz hrvatske državne kvote sumnjiči se za povlađivanje mađarskog interesa, Podravkin je inkriminiran još u prošloj deceniji i tek nedavno delom osuđen. Pritom pada u oči da sve političke stranke u opoziciji redovno obećavaju demokratizovnje i profesionalizovnje upravljanja javnim preduzećima, ali to nekim čudom zaborave čim eventualno preuzmu vlast, pa samo nastave da zapošljavaju svoje uzdanike na vodećim položajima.

Pripreme za privatizaciju

Tonči Kursar, politikolog sa Fakulteta političkih nauka u Zagrebu, smatra da je diskusija o moralu spornih menadžera – poput onog u Hrvatskim šumama – promašena. Jer, posredi je predizborna politizacija slučaja koji će pasti u zaborav odmah nakon izbora, da bi se s istim modelom nastavilo bez obzira na to ko je na vlasti. A nipošto ne treba zaboraviti da je veća dobit preduzeća, realizovana ili tek najavljena, gotovo uvek povezana sa smanjivanjem broja radnika ili plata i drugih radnih prava zaposlenih.

„Posredi je ideja i poodmakla praksa pukog smanjenja radne snage kao pripreme za privatizaciju“, tumači Kursar. „ Menadžment se zato nagrađuje bonusima, a zatečeni radnici i sindikati, kako je izjavio jedan od prozvanih menadžera, nisu relevantni da 'nešto govore o poslovanju', jer je 'njihov interes suprotan interesu poslodavca'“.

Ali čim se pojmovi oko tih interesa malo razmaknu, ispostavi se da je poslodavac ustvari kolektivni subjekt države i javnosti. Naspram njega stoga ne bi trebalo locirati radnike nego moćne pojedince na vrhu koji vode računa primarno o svojoj privatnoj dobrobiti.

Socijalna funkcija javnih poduzeća

Kursar smatra da tobožnje reforme - s otpuštanjima radnika radi profita, umesto menadžera radi lošeg upravljanja - imaju određeni kontinuitet s političkim kampanjama u Jugoslaviji osamdesetih godina. I tada su se antagonizovali „radnici u proizvodnji “s onima „u kancelariji“, odnosno s administracijom, zapravo s nižim birokratskim kadrom. „Danas se taj proces na neki način dovršava, dok sindikati raznim oblicima pristanka na kraju pristaju i na sopstveno ukidanje. I to zbog globalne nužnosti tzv. efikasnog poslovanja s nesagledivim posledicama za našu političku zajednicu“, dodaje Kursar.

Začarani krug nad javnim poduzećima zatvara se nametanjem zaključka od strane političara da je jedini izlaz iz lošeg poslovanja tih preduzeća – privatizacija. Prećutkuje se činjenica da su za loše i korumpirano poslovanje krive upravo stranke koje su postavljale menadžment. No toj logici ipak se nedavno usprotivio ministar preduzetništva Darko Horvat, rečima da osnovna funkcija javnih preduzeća nije profit. One imaju važnije socijalne zadatke kao što je pružanje usluge svim građanima, ideal pune zaposlenosti, podrška razvoju drugih područja društvene delatnosti, itd.

Ostaje pitanje što bi tačno trebalo preduzeti da upravljanje tim sistemima prestane uzimati u obzir partikularne interese grupa uticajnih ljudi, umesto javnog i opštedruštvenog interesa. Njihove nadzorne odbore u RH imenuje vlada, čime se moć nad ogromnim brojem poslova koncentriše u rukama izvršne vlasti.

U susednoj Sloveniji model upravljanja je pomaknut prema širim društvenim krugovima, tj. narodnim poslanicima u parlamentu. „Slovenački državni holding (SDH) koji upravlja javnim firmama takođe je pod uticajem vlade, naravno, ali članove mu biraju parlamentarni poslanici i on ipak zadržava određenu nezavisnost“, rekao nam je Marko Kržan, sociolog i savetnik poslaničkog kluba Udružene levice u slovenačkom parlamentu.

Demokratizacija kroz radnički angažman

„Po nama je problematično to da zaposleni u državnim i javnim poduzećima nemaju svoje predstavnike u Nadzornom odboru SDH“, objašnjava Kržan za DW, „dok je to ipak praksa u nekim drugim državama EU. Pokušaćemo tu meru da da podstaknemo kroz centrale sindikata jer je očito da SDH ima i negativne karakteristike vezane uz takvu jednu činjenicu. Na primer, nema strategije zapošljavanja ni generalnog stava za outsourcing. To može biti vrlo štetno, pa je bitno da se radnici angažuju i da zastupaju socijalne vrednosti, kao i stručne odluke umesto nekih koje koriste samo određenim uskim krugovima.“ Primer lošeg poslovanja državnog holdinga koji nam je naveo ovaj sociolog, pak, tiče se nedavne afere u luci grada Kopra.

Luka Kopar je veliko preduzeće, konkurent Rijeke i Trsta, a u kojem država poseduje trećinu vlasništva, dok ostalo drže zaposleni. Zbog namera vlade o promeni koncesionara, radnici su zablokirali lučki saobraćaj, da bi u epilogu nastala velika gužva u državnom parlamentu, uz ostavku predsednika uprave SDH-a. „Naime, bio je to deo šireg konteksta u kojem je SDH uz vladu forsirao projekt javno-privatnog partnerstva za gradnju železničke pruge do Kopra. Ali, sama pruga nije profitabilna pa je lučka koncesija trebalo da bude kompenzacija. I, eto, zato mislimo da bi taj sistem trebalo demokratizovati radničkim učešćem u odlučivanju“, zaključuje Kržan.