Smrtonosni azbest se i dalje proizvodi

Opština Barmen u gradu Vupertalu, na zapadu Nemačke. U skladu sa najvišim bezbednosnim standardima, iz jednog starog fabričkog dimnjaka uklanja se azbest. Građevina visoka 130 metara opasana je skelama i debelim folijama i na taj način praktično hermetički izolovana, objašnjava Markus Rost iz inženjerskog biroa „Eksponent“ koji je celu akciju i planirao.

„Cela akcija se obavlja pod tzv. negativnim pritiskom. To znači da je pritisak vazduha unutar dimnjaka uvek niži od spoljnog pritiska. Ako se u bilo kom trenutku na nekoj od folija pojave rupe, ta razlika u pritiscima ne dozvoljava ni najmanjem azbestnom vlaknu da izleti napolje“, kaže Rost.

Cela scena podseća na slike atomske katastrofe. Radnici u zaštitnim odelima sa debelim naočarima i respiratorima vade azbest iz fuga. Da bi dospeli u opasnu oblast oni prolaze kroz četvora sigurnosna vrata. Tolikim merama bezbednosti Herbert Borman penzionisani bravar iz Diseldorfa može samo da se divi. Kada je on osamdesetih godina radio sa opasnim materijama, nije imao nikakvu zaštitu. „Mislim da niko nije ni znao da je azbest opasan. To nam niko nije objasnio. Niko nije rekao, pa ni izvođaču radova, da je azbest opasan.“

Mnoge zemlje još proizvode azbest

I sve to iako se u Nemačkoj još od četrdesetih godina znalo da udisanje sitne azbestne prašine izaziva mnoge bolesti kao što su rak grla, pluća i plućne maramice… Uprkos tome, bilo je potrebno 60 godina da se azbest zabrani u EU. Ta odluka doneta je tek 2005. Ali u nekim drugim delovima sveta, taj materijal se još koristi, sa žaljenjem kaže naučnik Rolf Pakrof.

„Proizvodnja azbesta je od 1988. godina na svetskom nivou smanjena za polovinu, ali to zavisi od zemlje do zemlje. U Evropi se azbest, zbog zabrane, više ne proizvodi. U Južnoafričkoj Republici takođe, jer i tamo postoji zabrana proizvodnje. Ali na drugim mestima, npr. u zemljama bivšeg SSSR, u Kini ili Kanadi, azbest se i dalje proizvodi.“

Rusija, Ukrajina, Kirgistan, Kazahstan, Kina i Kanada – te zemlje imaju najveća ležišta azbesta na svetu. Zato i nije slučajno što tamo taj materijal nije zabranjen, objašnjava Rolf Pakrof. Čak su i u liberalnoj Kanadi ekonomski interesi važniji od bezbednosti radnika. „Lobi kanadskih proizvođača azbesta veoma je jak i on i dalje pokušava da prodaje taj materijal. Tamo postoje relativno velika nalazišta tzv. belog azbesta – krizotila koji se izvozi. Oni uvek iznova pokušavaju da umanje opasnost koju taj materijal ima po zdravlje.“

Trik kojim se kanadski proizvođači služe jeste da je navodno kanadski beli azbest manje opasan od drugih vrsta – na primer plavog azbesta. Prema mišljenju Rolf Pokrofa, to je potpuna besmislica. „Ako se prouče rezultati bezbrojnih studija o uticaju azbesta na zdravlje čoveka, onda toksikolozi mogu samo da zaključe da nema značajnijih razlika između te dve vrste azbesta.“

Stradaju građani siromašnih zemalja

Ko su žrtve svega toga? – nerazvijene i zemlje u razviju kao što su Indija, Kina, Indonezija, Tajland i Vijetnam. One kupuju taj jeftini građevinski materijal i tragična istorija azbesta se na taj način ponavlja – nema zaštitnih mera, nema čak ni svesti o opasnosti. Zato nema ni podataka o žrtvama azbesta, objašnjava Roko Kim iz Svetske zdravstvene organizacije (SZO).

„Malo ima izveštaja o tome. Možda lekari nisu dovoljno obučeni da postave tačnu dijagnozu. Ili se boje da slučaj prijave kao bolest uzrokovanu azbestom. Moguće je da lekari zavise od tih kompanija, ili od vlade. Možda se i sami pacijenti plaše da prijave slučaj kako ne bi izgubili posao. Problem je što se slučajevi ne prijavljuju, što ne postoje zvanični podaci i što se sve to ignoriše.“

Ipak, Svetska zdravstvena organizacija ne odustaje. Na nedavno održanom sastanku predstavnika 40 evropskih zemalja-članica SZO, ponovo je snažno ukazano na potrebu zabrane azbesta. Među učesnicima konferencije bili su u predstavnici zemalja koje još uvek proizvode i koriste azbest. U štetnost azbesta njih mogu da uvere samo naučni dokazi i renomirani stručnjaci, smatra Roko Kim iz SZO.

„Na konferenciji smo izložili naša naučna saznanja. Naši najbolji eksperti predstavili su svoje nalaze, a stručnjaci iz Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Finske i Bugarske govorili su o iskustvima iz sopstvenih zemalja. Predstavnik nemačke Aleksander Niz bio je vrlo direktan kada je rekao: ’Učite iz našeg iskustva, a ne iz tužnih primera’.“

Rezultat: Predstavnici svih evropskih zemalja, uključujući i one koje i dalje koriste azbest, svojim potpisima su potvrdili da problem sa tim materijalom zaista postoji. Do jeseni bi trebalo da svako uradi izveštaj o stanju u sopstvenoj zemlji i izradi nacionalnu strategiju o smanjenju upotrebe azbesta. To je mali korak na dugom putu koji predstoji, jer godišnje u svetu od posledica kontakta sa azbestom umre 100.000 ljudi. I to su samo zvanični podaci. Broj neprijavljenih slučajeva daleko je veći.

Autori: Ana Florenske / Ivan Đerković
Odg. urednik: Nemanja Rujević