Smešna strana Marksa
12. decembar 2018.
Kritičar kapitalizma čiji su spisi trebalo da promene svet, živi udobno građanski. Nije umeo da raspolaže novcem i zato mu je njegov prijatelj veliki industrijalac stalno pomagao. Osnivač ideologije koja graniči sa religijom ima vanbračnog sina čiju egzistenciju krije da mu ne bi bio narušen imidž. Njegova supruga, kćerka sreskog načelnika, propada – ne zato što je izgubila društveni status zbog revolucionarne delatnosti, već zato što njen suprug živi na visokoj nozi i ostaje podalje od kuće.
Sve to bi moglo biti tema fascinantne psihološke analize, ili oštre kritike. Ili možda komedije? Baš ovo poslednje je slučaj sa „Marksom u Londonu“. Po nalogu Bonske opere, delo počiva na konceptu nemačkog režisera Jirgena Vebera. Na praizvedbi 9. decembra ova komična opera je pozdravljena velikim ovacijama.
Dvadeset deveta po redu opera britanskog kompozitora prati 24 sata u životu Karla Marksa i njegove porodice. Posle mnogo selidbi, dospeli su u London gde su pod prismotrom jednog vladinog špijuna. Na samom početku, glavni lik gleda kako mu odvoze nameštaj. Razlog: nevraćeni dugovi. On potom hoće da založi srebrni pribor za jelo svoje supruge, ali pre toga drži jedan vatreni govor i za to vreme mu neko ukrade srebro. Kao da to nije dovoljno, pojavljuje se mladić za kojeg se ispostavlja da je vanbračni sin glavnog junaka. Sledi panika oko prikrivanja njegovog identiteta, da bi Fridrih Engels, kao deus ex machina, spasao porodicu Marks finansijske propasti.
Komična opera – velika retkost
Engels je zaista na samrtnoj postelji obelodanio da Karl Marks ima vanbračnog sina. Autorima opere je kao savetnik pomagao istoričar Tristam Hant koji se pobrinuo za to da u delu sve ima istorijski osnov, iako je ispripovedano sa velikom lakoćom.
Jirgen Veber kaže da je Marks predugo shvatan tako ozbiljno da bi ozbiljna opera donela opasnost da deluje ideološki: „On za mnoge još važi kao naučni mislilac koji je imao ključ svoje utopije Marks je bio i ostao kvazireligijski fenomen.“
Lakoća pripovedanja ima svoj odraz i u partituri Džonatana Dava, sa primesama Leonarda Bernštajna, Stivena Sondhajma, Bendžamina Britna i Filipa Glasa. Ti elementi ne deluju kao kopije, već kao sastavni delovi od kojih je vrlo pametno skrojena celina: katkada bremenita značenjima, katkada frivolna. „Ne bojim se melodija“, kaže Dav, čija dela „Let“ i „Pinokiove avanture“ su takođe postala opere. „Smatram da ima dosta ozbiljne, eksperimentalne, avangardne muzike. Nasuprot tome, komedija u operi gotovo da i nema.“
Komične opere su zaista veoma retke. Veber, koji ima iskustva sa režijom i radom na popularnim nemačkim sapunskim operama, zna šta publika voli. To očito zna i Dav, mada to ne uključuje u svoje kreativne procese: „Imao sam sreće da otkrijem da, kada složim zvukove kakve bih sam voleo da čuje, i kada komponujem šou kakav bih i sam voleo da vidim, da će tada biti i drugih koje će to zabaviti. Među ljudima koji sede u publici sam najverovatnije ja onaj koji se najbolje zabavlja.“
Ova komična opera nije urnebesan komad zbog kojeg se vrišti od smeha, već nudi finu situacionu komiku. U Bonskoj operi je prikazan sa nemačkim titlovima. Da bi se razumeo „Marks u Londonu“, nije potrebno detaljno poznavanje istorije, već samo otvorenost prema šarolikim orkestarskim zvucima, kao i glasove Marka Morouza kao Marksa, Janik-Mjuriel Noe kao njegove supruge Dženi, Mari Heshen u ulozi njegove kćerke Tusi te ostalih umetnika.