Slobodno tržište je bilo juče
13. maj 2019.
Regulacija tržišta dugo je u Hrvatskoj bila gotovo tabu-tema. Zagovor principa slobodnog tržišta odlikovao je jednako sve vlade i vodeće privrednike, medijske komentatore i ekonomske teoretičare. Retki vidljivi oponenti isticali su se pri tom kao neka vrsta osobenjaka koji žive u prošlosti.
No takav se odnos prema pitanjima uticaja politike i države na ekonomiju i tržište u poslednje vreme osetno menja. Štaviše, zaokret su poveli određeni predstavnici krupnog kapitala u Hrvatskoj, upravo oni koji su se iz sopstvenih interesa ranije izjašnjavali za načela nekontrolisanog tržišta.
Dok su svi uticajniji protagonisti u Evropi već pribegli protekcionizmu i regulacionim merama zbog pritiska recimo SAD, Kine ili Rusije, sad su tako reagovali i hrvatski preduzetnici. Na nedavnom Croatia E-mobility Forumu neki od uglednijih među njima zatražili su političku intervenciju u smeru zatvorenije industrijske politike.
„Hrvatska je izgubila korak“
O tome smo ponajprije razgovarali sa Žarkom Primorcem, iskusnim ekonomistom koji je bio i privrednik i konsultant, analitičar i političar – ovo poslednje kao ministar finansija Bosne i Hercegovine. U međuvremenu živi i radi u Hrvatskoj.
Primorcu smo na početku rekli da bi se od njega lako mogla očekivati sklonost kao potpuno slobodnom tržištu jer se, recimo, zalagao se za smanjenje radničkih prava i privatizaciju javnih preduzeća.
„Ali, niste u pravu kad je posredi odnos države i tržišta“, odgovorio nam je Primorac, „jer sam bio neskriveni pobornik tzv. državnog kapitalizma naspram slobodnotržišnog. To se tiče politike razvoja, kakve se veliki 'igrači' ipak nikad nisu odrekli.“
„Hrvatska je izgubila korak. Prerađivačka industrija, kao najizrazitiji deo industrijske strukture neke zemlje, kod nas je sahranjena. Ona u Nemačkoj iznosi 23,5 odsto od BDP, u Češkoj 24 odsto, u Sloveniji 21 odsto, a u Hrvatskoj 12 do 13 odsto. Sve drugo je dopuna asortimana“, naglašava Primorac.
Hrvatska po našeg sagovornika mora dohvatiti aktuelni moment novih tehnologija: „To nije ni lako ni jednostavno, a podrazumeva saradnju iskusnih i uvide mladih. Svet više nije tako gladan robe, i nije lako naći svoju proizvodnu nišu.“
Da bi strategija industrijske politike bila uspešna, kaže, mora počivati na istinskom nadstranačkom konsenzusu. „Lično nisam optimista, ne vidim da imamo dovoljno političke pameti za to“, kaže Primorac.
Industrijska politika nije odlika isključivo socijalizma
S druge strane, njegovog kolegu ekonomista Ljubu Jurčića su protekle dve decenije zbog prizivanja aktivnije industrijske politike u Hrvatskoj neretko nazivali i – komunistom. „Danas na te pozicije dolaze i mnogi od onih koji su im se protivili. Ekonomske ideje očito nastupaju u ciklusima, kao i političke“, rekao nam je on.
A te je cikluse ovaj ekonomista prikazao kroz primer liberalizacije globalne ekonomije početkom devedesetih. Nakon pada socijalizma u Evropi zavladala je euforija u pogledu uvođenja tržišne ekonomije.
„Pričalo se o kraju istorije“, kaže on, „o tome da praktično sve treba pustiti tržištu. Počelo je s monetarnom politikom, nastavilo se industrijskom. No ispalo je da to odgovara samo razvijenijim, jačim ekonomijama. Ipak, nije se ništa menjalo dok i velike nisu naletele na još veće. Zato se sad zatvaraju i Nemačka i Amerika. Tramp je dodatno pogurao trend. A mada se kod nas pričalo da industrijska politika nije potrebna, jer će tržište rešiti sva pitanja, uvideli smo da su velike zemlje uvek imale tu politiku pod kontrolom.“
Jurčić nam je preneo da je u tom smislu očit i zaokret koji su preduzele institucije koje su nosioci nekadašnje liberalizacije tržišta. MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija – svi oni su, prema njegovom uvidu, shvatili da je slobodno tržište dugoročno neodrživo ukoliko svet ne želi haos:
„Industrijske politike, pak, ne znače nužno i socijalizam. One se tiču osmišljavanja i gradnje infrastrukture za privatni sektor, te institucija, i na kraju sistema obrazovanja za ciljane grane. Ali tek moramo ozbiljno razmotriti koje su to grane, već prema mogućnostima.“
Ko zna, možda će jednom do istoga doći i hrvatski političari. A onda će se videti mogu li i preduzetnici i radnici u Hrvatskoj dobiti ono s čime raspolažu već mnoge druge zemlje EU: Pre svega jednako povoljne razvojne kredite i različite podsticaje te bolja radnička prava i višu cenu rada.