Sloboda medija u Srbiji: Vapaj iz limba
3. maj 2019.
U satima kada svet obeležava i čestita Dan slobode medija, vlasnica novosadske televizije Kanal 9 Maja Pavlović ulazi u devetnaesti dan štrajka glađu, jer smatra da država onemogućava rad te televizije. Bleda i dehidrirana, niskog pritiska i ubrzanog pulsa, dane provodi u kancelariji dok joj se u poseti smenjuju kolege i delegacije – sve osim državne sa kojom traži sastanak. „Malo sam usporena, malo iscrpljena, ali sam spremna da izdržim koliko treba", kaže Maja Pavlović za DW.
Ona već drugi put u godinu dana povlači taj radikalan potez dok protiv države vodi više pravnih sporova. Prvi na listi je spor zbog toga što je država lokalnim televizijama oduzela lokalne i dodelila regionalne frekvencije, što je dovelo do toga da su takse za emitovanje porasle deset puta. Drugi postupci odnose se na takse za autorska prava za koje smatra da su nesrazmerno velike.
U maju prošle godine, štrajk je prekinula nakon uveravanja državne delegacije da će problemi biti rešeni. „Ali država za ovih godinu dana nije uradila ništa, a ekonomski pritisci su toliki da nismo mogli više da ćutimo", kaže Maja Pavlović. „U Srbiji je 125 medija ugašeno u potpunoj tišini, jer nije imalo sredstava da plaća ogromne takse i nadoknade koje nam država nameće, a koje na primer za Kanal 9 iznose oko 600.000 dinara mesečno, plus sve ostale takse koje plaćamo kao svako drugo privredno društvo. Kanal 9 postoji dvadeset godina i ja smatram da nemam pravo da dozvolim da se tim ekonomskim i ostalim pritiscima kojima smo izloženi ugasimo u tišini“, dodaje Pavlović.
Iz kabineta predsednice Vlade stigao je prvi poziv, ali odgovor još uvek čeka. Ako ne stigne danas, vlasnica Kanala 9 će štrajk glađu nastaviti u Beogradu, ne bi li, kaže, bila vidljivija.
Batrganje sa finansijama
U međuvremenu, od drugih medija i novinarskih udruženja stiže podrška, jer problem Kanala 9 je problem i drugih medija u Srbiji. Barem onih koji se u pokušaju da ostanu profesionalni batrgaju u finansijskoj gimnastici, jer su državni nameti u njihovom slučaju obrnuto proporcionalni državnim davanjima.
Kako su već pokazale brojne analize, sunovrat konkursnog sufinansiranja medijskog sadržaja se nastavlja, a ogroman novac koji država izdvaja za medije rezervisan je za poslušne tabloide koji krše Kodeks novinara Srbije.
„U Srbiji postoje tri grupe medija. Prvi su oni koji postoje duže od sedam godina i nisu promenili vlasnika i mi se borimo za osnovna prava na rad. Drugi su oni koji su promenili vlasnika i služe u propagandne svrhe vladajućoj klasi, a treća su novoformirani portali sa uglavnom jednim zaposlenim, koji ne služe informisanju već samo da ispune formalne uslove da uzimaju sredstva za sufinansiranje medija i služe kao protočni bojleri“, kaže Maja Pavlović. „Kada bi se ta sredstva raspoređivala u skladu s tim ko zaista informiše javnost, situacija na medijskoj sceni bi bila znatno drugačija."
Sloboda u čestitkama
Kako jedna nevolja nikada ne ide sama, finansijski problemi tek su prvi na predugoj listi zavrzlama na medijskoj sceni Srbije. Na Indeksu slobode medija Reportera bez granica u 2019. godini, Srbija je zato pala na listi za 14 mesta i sada zauzima 90 mesto među 180 zemalja. Autori izveštaja navode da Srbija nije sigurna zemlja za novinare i dodaju da „raste broj napada na medije, uključujući pretnje smrću, a sve češće su i zapaljive izjave zvaničnika usmerene protiv novinara“. Prema Bazi napada na novinare Nezavisnog udruženja novinara Srbije, samo u prva četiri meseca ove godine zabeleženo je 55 napada, i to 38 slučajeva pritisaka, 15 pretnji i dva fizička napada.
Iza tih mučnih statistika i izveštaja, neki novinari i dalje svakog dana špartaju od priče do priče, od konferencije do konferencije. Kako izgleda život u tim cipelama? „Prilično je frustrirajuće odlaziti na konferencije za novinare gde vas donosioci odluka ili gledaju kao neprijatelja ili vam odgovaraju mimo suštine, apsolutno zadovoljni činjenicom da ostali mediji koji se tu nalaze neće preneti njihove odgovore na naša pitanja“, kaže za DW novinar televizije N1 Miodrag Sovilj.
Dok od resornog ministarstva stižu čestitke povodom Svetskog dana slobode medija uz poruku da sve relevantne institucije i pojedinci treba zajedno da se bore i zalažu za to osnovno pravo, targetiranje nezavisnih novinara od tih istih institucija ne jenjava.
„Nedavno sam pre odlaska na službeni put slušao predsednicu Vlade na televiziji s nacionalnom frekvencijom kako govori kako sam licemeran, da bih, kad sam se posle deset dana vratio, čuo da izgovara identične rečenice, ali ovaj put na drugoj televiziji", kaže Sovilj koji je na konferencijama za medije više puta ulazio u verbalne sukobe sa visokim državnim predstavnicima. „Prekore i prepirke ona druga strana koristi za sticanje političkih poena, to je njihova igra u kojoj ne želim da učestvujem i ne dotiče me lično. Bez obzira na to, novinar nije i ne sme biti ničiji otirač za cipele i osiono ponašanje predstavnika vlasti prema medijima je vrlo opasna stvar."
Međutim, kada konflikti iz predstave za javnost prerastu u otvorene pretnje pojedincima ili čak celim medijskim kućama, stižu i unezvereni pozivi porodice i prijatelja, na koja je teško pružiti odgovore. „Moja majka, na primer, svaku pretnju upućenu N1 doživljava vrlo teško, ali razume da je ovaj posao moj izbor i da ne postoji drugi način bavljenja novinarstvom u Srbiji. Međutim, na njihovo pitanje kako se ne plašim, znajući gde živim i čime se bavim, nemam racionalan odgovor", kaže Sovilj.
Rudarski posao na lokalu
Pritisak je, dodaje Sovilj, podnošljiviji zbog podrške koju imaju u redakciji. Kao dugogodišnji lokalni novinar, međutim, svestan je da je ta podrška gotovo ekskluzivna. „Bez obzira na to što su kampanje vlasti protiv medija na nacionalnom nivou grlatije, ipak mislim da su u Srbiji najugroženiji lokalni novinari, koji nemaju zaštitu redakcije i javnog mnjenja“, podvlači Sovilj.
Ranka Ivanoska koja od lokalnog izveštavanja i dalje ne odustaje svedoči o tome iz prve ruke. „Moj radni dan je kao rudarski dan, jer više nema saopštenja za štampu, poziva na konferencije, znači traženje priče je jako teško“, priča Ivanoska za DW. „Do priče dolazim usled toga što nema više ni dopisnika velikih medija, ni lokalnih medija, a građani i dalje imaju potrebu da iznesu neku priču u javnost", objašnjava ona.
U malim zajednicama u kojima žive i novinari i izvori i akteri priča i svi se međusobno poznaju, dovesti priču do kraja, kaže Ranka, postala je praktično nemoguća misija. „Odgovore koje dobijamo od institucija često su nezvanični, jer čak i oni koji su nadležni da o nečemu govore, nemaju dozvolu lokalnih funkcionera da o tome govore, pa uglavnom dobijem potvrdu nekih informacija, a ne zvaničan odgovor“, priča Ranka svoja iskustva.
Ona je pišući za Vojvođanski istraživačko-analitički centar VOICE otvorila više lokalnih tema koje se i danas prepričavaju, a tekstovi preštampavaju i dele među sugrađanima. Više nego pretnje, dobijala je „dobronamerne savete“. „To na lokalu znači nemoj se zamerati. Ti saveti stižu sa raznih strana, čak i od poznanika od kojih ne očekujete da se iza njega krije bilo šta drugo nego dobra namera, ali vrlo često tu postoji pozadina da su radnim mestom ili članstvom u nekoj stranci vezani za vlast, ili možda preko člana porodice, tako da je te pozive vrlo teško rastumačiti“, priča Ranka.
Kako onda izgleda život kada prođu fanfare i saveti, a ostane građanka Ivanoska? Usamljeno, kaže ova novinarka. „Zato što je vrlo teško sesti na neko javno mesto s nekim ko vam je možda izvor, a možda istovremeno i prijatelj, a da vas vide neki funkcioneri ili oni o kojima pišete priče. I usamljeno, jer na lokalnu više nemam kolege – ni u etičkom, ni u fizičkom smilu."