Skloniti mlade iz izbegličkih domova

DW: Nakon napada u Vircburgu pažnja javnosti usmerila se na maloletne izbeglice koje same dolaze u Nemačku pa su navodno posebno podložne islamističkoj propagandi. Kakva je bila Vaša reakcija kada ste čuli da je 17-godišnji mladić, izbeglica iz Avganistana, sekirom i nožem krenuo na putnike u vozu?

Nils Espenhorst: Bili smo iznenađeni i uplašeni. Nismo do sada mogli da utvrdimo da je kod maloletnih izbeglica došlo do radikalizacije i skrećemo pažnju da ne bi trebalo iznositi paušalne ocene. Ovde je u pitanju napad pojedinca i tek treba da saznamo još više pojedinosti o motivima počinoca. Ali ne može se tek tako reći da se napad mogao očekivati.

Da li su mlade izbeglice posebno lake mete kao potencijalni „regruti“ radikalnih islamista?

Ne, nisu, naprotiv. Većina je pobegla od takvog terora. Plaše se da bi ih to moglo ponovo snaći. Većina mladih je gladna znanja. Oni znaju da njihov uspeh u društvu zavisi od obrazovanja. Maloletnici koji su došli bez roditelja u Nemačku imaju bolje šanse za školovanje nego druge izbeglice. Mnogi od njih su to prihvatili sa zahvalnošću. U tom smislu ne vidim sklonost radikalizaciji.

Pa ipak su istražitelji kod napadača pronašli rukom nacrtanu zastavu Islamske države. Vrbuju li islamisti mlade izbeglice?

Maloletne izbeglice bez roditelja ne bi trebalo da žive u izbegličkim domovima. Ti domovi nisu podesni za decu i mlade. Pri tome nije samo reč o pokušaju vrbovanja dece od strane islamista. Tamo postoji i „kultura nasilja“, zato što su svi okupljeni na malom prostoru, čekaju u dugim redovima i ne posvećuje im se mnogo vremena. To naravno dovodi do frustracije, a problem nasilja u tim smeštajima je strukturalne prirode. Jedini ispravno je da se ukinu takvi kolektivni smeštaji i da se izbeglice rasporede decentralizovano.

Zašto se onda maloletne izbeglice smeštaju zajedno s odraslima u domove?

Trenutno se malo toga događa u smislu da ti mladi ljudi dobiju perspektivu. Do sada su živeli u nekoj vrsti modusa opasnosti, u nekoj vrsti vanrednog stanja. Najvažnije je bilo da se dokopaju Nemačke. Sada se radi o tome da dođe do normalizacije njihovog života. A upravo se to odvija jako sporo.

Maloletne izbeglice ne mogu podneti zahtev za azil ako nemaju zakonskog staratelja. Da li je to razlog nedostatka perspektive?

To je ogroman problem. Nemačka vlada je u novembru prošle godine podigla starosnu granicu za azil na 18 godina. To je bilo u cilju dobrobiti dece. U praksi je to dovelo do toga da maloletnici nisu mogli da podnesu zahtev za azil i moraju da čekaju dok ne budu punoletni.

Da li je to objašnjenje za „nestanak“ hiljada mladih iz domova?

Taj fenomen odavno postoji. Mladi često imaju rođake i članove porodice kojima žele da odu. Problem je što ne vide drugi način nego da sami odu. Spajanje porodica unutar Nemačke, ali i drugih zemalja, odvija se jako sporo. Zato se mladi odlučuju da pokušaju sami. I zato moraju sami da se snalaze, ponekad se oslanjaju na bande kojima moraju platiti i koje ih tako iskorišćavaju.

*Sociolog Nils Espenhorst je referent nemačkog Saveznog udruženja za maloletne izbeglice koje bez pratnje dolaze u Nemačku.