Sistemske promene su moguće
2. februar 2018.
Kristijane Kliman je veoma tolerantna, ali ima neke svoje principe: „Plastične čaše u kantini! To ne dolazi u obzir.“ I odmah nudi rešenje problema: „Zašto svaki radnik ne bi imao svoju šolju i svaki put je napunio na automatu za kafu?“ Tehnički je to moguće.
- pročitajte još: Regionalni odgovor na klimatske promene
Kristijane Kliman izbegava plastiku. Već godinama nema automobil, ne leti avionom i dala je otkaz u sekretarijatu Okvirne konvencije UN o promeni klime (UNFCCC), gde je imala dobro plaćeno radno mesto. Kristijane ima 50 godina i majka je četvoro dece. Čak se iz svoje velike kuće privremeno preselila u kamp-kućicu, a zatim u jedno ekološko selo. „Verujem da svaki čovek oseća duboku potrebu da vodi život ispunjen smislom. I svako želi da smisleno doprinese svom društvu i svojoj okolini.“
Odlučujući trenutak
To su bili motivi zbog kojih je ta bivša novinarka svojevremeno konkurisala za radno mesto u Ujedinjenim nacijama. Ali ubrzo je uvidela da su tamo određene teme tabu, recimo, kako kaže, „ekonomski rast i kapitalističke strukture“. Odlučujući trenutak zbio se 2012. godine. Međunarodna zajednica je na konferenciji u Rio de Žaneiru svela bilans nakon 20 godina ekološkog procesa UN. „Za mene je zastrašujuće bilo saznanje da se stanje na svim područjima pogoršalo. Ali umesto da se kaže: pogrešili smo i sada ćemo da krenemo novim putevima, moćnici su ukazivali na budućnost, a istovremeno zadržali štetni sistem.“
Prema njenom mišljenju, problem je u dogmi o ekonomskom rastu i kapitalistički orijentisanoj strukturi privrede. Kristijane Kliman kao negativnu posledicu takvog načina razmišljanja navodi primer Grčke i kaže da se tamo pokazalo da je težnja za stalnim ekonomskim rastom prouzrokovala socijalni haos i siromaštvo. Ipak, za nju nije rešenje zaustavljanje rasta, već potpuna transformacija sistema. Ona je zagovornica degrowtha, odnosno ekonomije „od-rasta“ – koja vodi računa o opštim potrebama, socijalnoj pravdi i ekološkoj održivosti.
- pročitajte još: Strpljenje i jaki nervi za zaštitu klime
Kako bi se zaustavilo uništavanje resursa, zagađenje životne sredine i siromaštvo, pristalice tog pokreta zahtevaju, recimo, veće poreze za avionske letove i potrošnju energije i resursa, ukidanje poreskih olakšica za službena vozila, unapređenje javnog saobraćaja i izgradnju biciklističkih staza. Poreske olakšice trebalo bi da dobije lokalna ekonomija, a ekološko obrazovanje trebalo bi da dobije veći prostor u dečjim vrtićima i školama.
„Zavisnici od konzumerizma“
Kristijane Kliman danas kao novinarka piše za razne medije – o alternativnoj ekonomiji i društvenim promenama. A organizuje i ekološke seminare. „Mi smo zavisnici od konzumerizma. Nijedno putovanje nam nije predaleko i moramo obavezno da imamo najnoviji smartfon. Ali šta je pozadina te zavisnosti?“ Ona pokušava da učesnike seminara senzibilizuje za protivrečnosti, da kod njih razvije saosećanje za ljude na drugim krajevima sveta koji pate zbog našeg modela proizvodnje i potrošnje.
I želi da podstakne na razmišljanje – jer uverena je da većina ljudi nije svesna te svoje zavisnosti. „Zar ne bismo bili srećniji kada bismo imali više vremena za stabilne društvene odnose?“ Naravno, to ostaje retoričko pitanje.
- pročitajte još: „Ne putujte samo zato što je jeftino“
Ali ne i za Kristijane Kliman. Nakon razgovora, seda na bicikl i spontano odlučuje da krene kući dužim putem. Jer ona ima vremena. Sedajući na bicikl dodaje još da je svesna granica svog delovanja. „Sistematske promene su moguće samo ako mnogi ljudi i grupe, na različitim područjima i razinama, istovremeno počnu drugačije da rade neke stvari.“ Ona od politike ne očekuje mnogo, samo se nada da će klimatske promene i izumiranje vrsta biti moguće zaustaviti samoorganizacijom civilnog društva.