Sirijske izbeglice u SAD

Američka idila: porodične kuće sa obe strane ulice, verande ofarbane u belo, a ispred njih mali, negovani travnjaci; dva uska trotoara i aleja drveća; deca koja se kikoću i kojima se ne žuri da iz škole dođu kući. Ovde u Dirbornu, u predgrađu Detroita, u državi Mičigen, „američki san“ je poslednjih godina teško pogodila ekonomska kriza.

Tagred Alrvadž tu živi sa suprugom i petoro dece. Ona ima 40 godina i pre dva meseca dobila je dozvolu da doputuje u Sjedinjene Države. Tri i po godine su proveli u izbegličkom kampu u Jordanu. Poreklom su iz Dare, u južnom dijelu Sirije. Kada su im sirijske snage bezbednosti zapalile kuću, izbegli su u susednu zemlju, gde su uz pomoć Ujedinjenih nacija, i nakon bezbroj intervjua sa službenicima američkog konzulata, uspeli da dobiju vizu za SAD.

Papire su, seća se Tagred, dobili onda klada su već bili izgubili svaku nadu. „Bilo je to kao dobitak na lotou!“ Porodica Alrvadž bila je jedna od retkih kojoj je Vašington dozvolio dođe u SAD. Ali ove godine, u Sjedinjene Države bi trebalo da stigne 10.000 sirijskih izbeglica. Neposredno pred početak samita o izbeglicama, vlada u Vašingtonu saopštila je da će sledeće godine da primi 30 odsto više izbeglica nego ove.

Pomoć zemljaka

Zašto je porodici Alrvadž dozvoljeno da dođe u SAD? I zašto nije mnogim drugima koji takođe ulažu napore da se presele u Ameriku? Tagred ima dvoje dece s posebnim potrebama, i to je verovatno bio razlog da dobiju dozvolu. Na terasi pored nje su sklopljena invalidska kolica za jedno od njeno dvoje dece. Pogleda uprtog u daljinu, čeka svog supruga koji radi u gradu u jednoj klanici. Kuća im je u međuvremenu potpuno opremljena: nameštaj, bela tehnika, tepisi...

Pomogli su im zemljaci iz Sirije, kao na primer Nada Kurdi koja radi kao prevoditeljka. Zajedno sa drugima, prošlog leta je odlučila da dobrovoljno pomaže sirijskim izbeglicama. „Zato što sam i sama iz Sirije i ne želim da moji zemljaci u Americi steknu loša iskustva.“ Najteže je, kaže, naučiti jezik nove domovine: „A bez poznavanja engleskog jezika, ne možete ništa da uradite.“

Molitve na engleskom i arapskom

Nada Kurdi prati Tagred Alrvadž do obližnje džamije u Islamskom centru Detroit. Žene i muškarci se, kao i obično, mole u odvojenim prostorijama. Mnoge žene su potpuno pokrivene i nose crno. „Tamo se susrećemo sa zemljacima iz Sirije i to je veoma važno. Imamo propovedi na arapskom i na engleskom. Nakon molitve, volonteri prodaju falafel i sendviče. Deo prihoda delom odlazi za oko sto porodica koje dolaze u džamiju“, kaže Masur Šara, potpredsednik Islamskog centra.

Procenjuje se da od 100.000 muslimana, koliko ih živi u Detroitu i okolini, najveći broj njih živi upravo u Dirbornu. „Izbeglicama je najteže da se naviknu na američku kulturu“, kaže Šara. Žene u SAD imaju ista prava, a islam je samo jedna od mnogih religija. Pritom su mnogi od njih preživeli užasne stvari – ili u samoj Siriji, ili u susednim zemljama na Bliskom istoku kroz čije prihvatne centre su prošli, kaže Šara.

Madiha Tarik slično gleda na stvari. Ona radi kao menadžerka za zdravstvo u organizaciji ACCESS koja pomaže izbeglicama u Dirbornu. „Mi posredujemo kod dobijanja termina kod lekara, kurseva jezika – svega neophodnog“, kaže Madiha. Ona je iz Pakistana i vrlo dobro zna koliko je težak novi početak u stranoj okolini. Madiha Tarik procenjuje da oko 400.000 Amerikanaca arapskog porijekla živi u Mičigenu. „Polovina njih je u SAD došla kao izbeglice“, kaže i napominje da su oni tu i ostali.

Mnogi od njih izlaz su pronašli u auto-industriji. U Dirbornu jem naime, glavno sedište Forda. Mičigen je 2008. i 2009. teško pogodila finansijska kriza. Auto-industrija je preživela samo zahvaljujući velikodušnoj pomoći Vašingtona, a ekonomska situacija se u dobroj meri poboljšala.

Strah od gubitka posla

Ipak, strah da bi mogli da izgube posao, u međuvremenu je veoma raširen kod mnogih građana Dirborna, kao i strah da novi talas izbeglica sa Bliskog istoka može da pogorša situaciju na tržištu rada. Ako se malo oslušne unaokolo po Dirbornu, čuju se i glasovi onih koji kritikuju novopridošle. Neki strahuju da će izbeglice opteretiti ionako slab zdravstveni sistem, a neki opet govore da je reč o teroristima i citiraju predizborne slogane uperene protiv stranaca predsedničkog kandidata Donalda Trampa.

Koliki je to apsurd može se videti i na terasi Tagred Alrvadž dok s ljubavlju miluje po kosi svoju najmlađu ćerku. Muči je nostalgija za domovinom, roditeljima koji su još uvek u jordanskom izbegličkom kampu, za ostatkom porodice. Da li će se jednog dana vratiti u Siriju? Potvrdno klima glavom: „Sirija je najlepša zemlja na svetu. Ni u jednoj zemlji se ne osećaš toliko dobrodošlo, kao u svojoj sopstvenoj domovini“, priča i briše suze s lica.