Rusija, Turska i kolonijalizam 2.0
Fantomski bolovi su podmukao fenomen. Oni su pre svega – nepredvidljivi. Ponekad se javljaju odmah nakon gubitka nekog dela tela, a ponekad nešto kasnije. Može da prođe mnogo vremena pre nego što ti bolovi popuste. Ako naša saznanja fantomskim bolovima kod ljudi prenesemo na celo društvo, može se u određenoj meri sagledati koliko se dugo oni zadržavaju u kolektivnoj podsvesti. Sudar dveju bivših velesila – Rusije i Turske – sad pokazuje u koliko ogromnom vremenskom periodu mogu da se zadrže umišljeni bolovi. Čini se kao da ti bolovi mogu da dovedu do ludila one koji pate od njih.
Bol iz starih vremena
Predsednik Rusije Vladimir Putin je svojevremeno raspad SSSR-a nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom“. Kada je 1991. ruski imperijalizam doživeo kolaps, satelitske države razbežale su se na sve strane. Otada je Rusija samo još – Rusija, i više nije velika sila. Predsednika to boli sve do danas.
Taj bol on deli s naslednikom jedne druge bivše velesile, turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom. Njega muče gubici iz još starijih vremena, od pre sto godina, kada su Otomansku imperiju, jednu od zemalja-gubitnica u Prvom svetskom ratu, pobedničke sile „skratile“ za dobar deo njenih nekadašnjih teritorija. Nekadašnja veličina je propala, ali stari duh i dalje živi. „Dirnuti smo duhom na kojem je utemeljeno Osmanlijsko carstvo“, rekao je Erdogan u novembru 2012.
Visoki ulog
Može li se isključi mogućnost da fantomski bol ta dva državna poglavara diktira njihovo delovanje? Da je to tako može se videti nakon obaranja ruskog borbenog aviona pre nekoliko dana i to pre svega zato što se to dogodilo na, istorijski gledano, i nekada napetom mestu. Rusija i Turska su ranije bili najveći neprijatelji, a Iran, Avganistan, Balkan i region oko Crnog mora bili su „masa“ oko koje su se nadmetali. Sad smo svedoci nastavka te igre: Rusija je, sa Iranom kao saveznikom, na vojnom ekspanzionističkom kursu. Turska je u defanzivi. Ona želi da bar održi granice iz dvadesetih godina prošlog veka i ne želi da doživi da jednoga dana još i Kurdi, nakon eventualnog formiranje države, smanje staro nasledstvo Osmanlija.
Ulog je za obe strane veliki. I zato Turska sada odlazi u defanzivu. Sigurno je da nije slučajno što se „rat“ između Rusije i Turske (u kojem te dve zemlje ne ratuju direktno) koncentriše pre svega na region Bajirbucak na severozapadu Sirije. Tamo žive Turkmeni i oni su, iz velikoturske perspektive, geostrateški most prema Istanbulu. Upravo tu tursku zonu uticaja, režim Bašara al Asada želi da po svaku cenu zadrži u onome što će ostati od Sirije nakon rata. Zato se Asad, pod zaštitom „ruskih vatrogasaca“, svom snagom bori protiv Turkmena koji tamo žive i koji se takođe bore. Ako se ruska računica ostvari, i Turkmeni bi na kraju mogli da imaju veći uticaj u regionu.
Rizični kolonijalizam
Drugim rečima: vreme nakon kolonijalizma je – vreme pre kolonijalizma. Zbog toga i dalje trpe Sirijci koji beže pred Asadovim bombama, ali i pred noževima krvnika „Islamske države“. Nakon atentata u Parizu, ovi drugi pokazali su da su bili ozbiljni kada su svoje ime promenili iz „Islamska država u Iraku i Velikoj Siriji“, samo u „Islamska država“ – bez ikakvih granica. Oni tako na ciničan način podsećaju i na to da je kolonijalizam rizična stvar – i u modernim, ali i u post-modernim vremenima.
Ostaje samo nada da će realni (stvarni) bolovi uskoro postati jači od fantomskih. Onda bi moglo da postane jasno da „Velika igra 19. veka“ ne trpi svoje novo izdanje. Važnije, a to bi se takođe moglo da postane realno, jeste zajednički front protiv terora: terora sirijskog diktatora, ali i terora džihadističkih duhova, koje je on pre nekoliko godina pustio iz boce.