Rizikuju živote za tri evra na dan
27. novembar 2018.
Kipuši je mali grad na jugoistoku Demokratske Republike Konga. Taj region je nekada bio kičma kongoanske privrede. Tu se i danas eksploatišu zlato, bakar, cink i kobalt. Decenijama je rudnicima upravljala državna firma Žekamin, ali ona je sada gotov sasvim propala.
Sedmogodišnji Polen sedi pored svoje majke Priske usred površinskog kopa koji počinje u blizini centra grada i obuhvata nekoliko desetina hektara. Priska razbija kamenje u nadi da će unutra naći kobalt. I majka i sin su prekriveni prašinom. Kamenje, prašina, jako sunce i grub ton međusobnog ophođenja rudara – to je Polenov svet. Pri tome je najveća želja njegove majke da ga pošalje u školu. „Život je postao veoma težak otkako je firma Žekamin u krizi. Moramo da radimo ovako da bismo platili školovanje za decu", kaže Priska. Rad je težak, a u „dobrim" danima ona dobije oko 5000 kongoanskih franaka – što je oko tri evra. No, to nije pravilo. „Ne uspevam da svakog dana nešto prodam", kaže.
Lepa vremena postoje samo u sećanju
Polenov mlađi brat Žano dolazi sa torbom u ruci. Unutra je pesak pomešan sa crnim kamenčićima – verovatno kobalt. Priskina deca svako jutro prate svoju majku ovamo u nadi da će naći dragoceni mineral. Nijedno od dece ne ide u školu. Njihova priča je slična pričama hiljada drugih porodica koje rade u rudnicima regiona.
Žekamin, nekadašnji gigant kongoanske rudarske industrije, već više od petnaest godina se bori da preživi. Nekoliko vlada je bukvalno opljačkalo taj koncern. Dobici su veoma retko ulagani u održavanje rudnika. Najveći deo njih je danas u rukama stranih koncerna – ali ne i ovaj u Kipušiju. Tu se danas još sve radi rukama a na takvim mestima vlada zakon jačeg.
Nekada je firma bila najveći poslodavac u rudarskoj provinciji Katangi. Za Žekamin radi više od 33.000 ljudi, mnogi od njih – u Kapušiju. „Bio je to grada sa kućama koje su pripadale Žekaminu, sa rekreativnim i sportskim centrima, školama i bolnicama", seća se aktivista i preduzimač Alen Mvambenu: „Nisam znao da škola uopšte može da se plaća. Moj otac je sve dobijao besplatno – uključujući i toalet-papir." No, sve tu to sada samo sećanja.
Uz sve nedaće – još i radioaktivnost
Danas postoje još samo bleda sećanja na dobra vremena. Priska je davno izgubila supruga. Kaže da je i sama bolesna: „Kada bih danas otišla kod lekara zbog upale mokraćnih puteva koja me muči, on bi me samo poslao kući. U bolnici su rekli da ne bih smela više da radim ovde. Ali, nemam izbora". Mnogi ljudi su, kaže, pokušali da preduprede bolest antibioticima, ali majke donose na svet bolesnu ili mrtvu decu.
„To je tužna igra. Mi ne zarađujemo gotovo ništa. Zbog propadanja Žekamina, mi u rudnicima radimo zajedno sa našim ženama i decom, a svake nedelje sahranjujemo rođake i bivše rudare", žali se jedan drugi radnik. I dodaje da nema alternativa. „Ako ne budemo radili ništa, umrećemo od gladi. Ovde je sve pomrlo zbog Žekamina."
Ono što najmanji broj ljudi zna: ispitivanja uzoraka metala iz Kipušija su pokazala da u njima ima tragova radioaktivnog uranijuma – kojem su kopači izloženi bez ikakve zaštite. Iz dana u dan.