Razočarane zemlje Balkana

“Kada je rat na Balkanu 2001. godine konačno bio okončan, građani ovih zemalja, puni nade, okrenuli su se Evropi”, podseća Tagescajtung iz Berlina i dodaje. “Iako je Evropa zakazala u pokušaju da zaustavi sukobe, usledilo je obećanje državama jugoistočne Evrope: mir, stabilnost, demokratija, poštovanje ljudskih prava, ekonomski razvoj. Evropska unija se obavezala pružanjem perspektive svim državama regiona, perspektive u vidu članstva u EU. Društvima koja su propatile pod komunizmom, Brisel je hteo da pomogne i omogući im skok u tržišnu privredu.”

Među narodima koji žive na ovim prostorima, obećanje EU je na početku dovelo do euforije, tvrdi autor teksta u berlinskom dnevniku. “Privredno razvijenijim državama poput Slovenije i Hrvatske je ulazak u svet tržišne privrede koliko-toliko uspeo. Ostale zemlje su potonule u brutalnom neokapitalizmu.” Korupcija je izmakla kontroli, vlasti su se domogle neodgovorne elite.

“Koliko su pojedina društva u regionu bila zrela, moglo se videti u pokušajevima da se ukrote pomenute elite i izgradi ‚normalna' evropska država“, smatra Erih Ratfelder u članku naslovljenom „Razoračane zemlje Balkana“. „U Albaniji, Crnoj Gori, Bosni, Srbiji, Makedoniji i na Kosovu, to im još uvek ne polazi za rukom. Ali velika većina građana ovih zemalja želi intergraciju, žele da se reše dominacije starih elita, žele da žive u normalnoj evropskoj državi.“

Doduše, u to da u Evropskoj uniji danas „teku med i mleko“, više niko ne veruje. „Jer u Sloveniji i Hrvatskoj, na privrednom planu teško da se nešto promenilo. Tako je u ovom delu Evrope u međuvremnu došlo do paradoksalne situacije, u kojoj su kritike na račun EU sve veće. Pri tome, ono što građani novih članica Unije, članica koje privredno hramlju žele jeste da budu ravnopravni sa ostalim građanima ujedinjene Evrope“, zaključuje Tagescajtung.

Albanija dobija najveću džamiju na Balkanu

„Tirana. Ljudi izlaze iz džamije nakon zajedničke molitve. Matilda Dušku zarumenelih obraza stoji u predvorju džamije Etem Bej. Unutra je prilično hladno. Navratila je samo na kratko. 29-godišnja Albanka je dete mešovitog braka. Njen otac je katolik, majka muslimanka. Radi u pošti. Raduje se činjenici što svoj mantil više ne može da zakopča. Matilda je u drugom stanju“, piše bavarski Zidojče cajtung u reportaži iz albanskog glavnog grada.

Ova mlada žena će u februaru postati majka. Retko kad joj se pruža prilika da razgovara sa strancima. Priča kako bi volela da Tirana dobije veću džamiju. Želja će joj se, po svemu sudeći, ispuniti. „Turska verska zajednica u albanskoj metropoli namerava da izgradi najveću džamiju na Balkanu. Oko 4.500 vernika bi u takvom objektu moglo da prisustvuje molitvi. S jedne strane, izgradnja nove džamije je potpuno logična reakcija, s druge, činjenica koja pokazuje koliko Albaniji teško polazi za rukom da pronađe svoje identitet.“

„Nakon socijalističke diktature, za muslimane, katolike i pravoslavce, počinje dug proces religioznog sazrevanja. Diktator Enver Hodža je Albaniju 1967. godine proglasio prvom ateističkom zemljom u svetu“, navodi se dalje u tekstu. "Albanija se od tih vremena, još uvek oporavlja."

Nijedna druga zemlja u Evropi nema toliko veliki broj muslimanskih vernika. Oko 70 odsto stanovnika Albanije, pripada toj veri. „Međutim, Vatikan je 90-tih godina pomogao izgradnju katoličke crkve, kako bi hiljade katoličkih vernika pronašlo svoje mesto. Tim putem su krenuli i pravoslavni hrišćani iz Grčke, koji su izgradili hram sličnog obima. Jedino su muslimani ostali da se mole u staroj džamiji izgrađenoj još u vreme Osmanskog carstva.“

Istovremeno, Zidojče cajtung prenosi izjavu Mehmeta Gormeza, šefa Turske verske zajednice, koji tvrdi da izgradnja nije samo verska, već i politička odluka. „Albanija i Turska dele istu istoriju, kulturu i geografiju“, kaže Gormez. Za njega izgradnja džamije nije samo državno pitanje. Uveren je da Turska „dugo nakon kraja Osmanskog carstva, sebe i dalje vidi kao zaštitnika muslimana na Balkanu.“