Rat i ja

Dugo nisam shvatao i nisam hteo da prihvatim da je ovaj rat snažno uticao na moj život. I da to još uvek čini iako njime nisam bio direktno pogođen, a još manje sam u njemu učestvovao. Žrtve, to je bilo sto hiljada mrtvih, milioni izbeglica, silovane žene, prolaznici koji su bežali pred mecima na sarajevskoj Aleji snajpera, izgladneli čovek iza žice zatvoreničkog logora.

No ipak mi postaje sve jasnije, pogotovo sada, u vremenu u kojemu se ratuje tako puno kako odavno nije, da je ovaj rat bio ključni doživljaj moje mladosti.

Partizani pucaju samo pred noge

Kad je on započeo, ja sam išao u školu u Frankfurtu na Majni. Imao sam 14 godina, slušao Guns'N'Roses, Die Ärzte i Nirvanu, nosio fiksnu protezu za zube i bio zaljubljen u Ninu iz mog razreda. Svake srede popodne imao sam jednoiposatnu nastavu materinjeg jezika. Jugoslovenskog. Sedeo sam pored svoga prijatelja Branka i učili smo da su partizani svojim neprijateljima pucali samo pred noge, da je JNA treća najjača vojska u Evropi i da su Olimpijske igre u Sarajevu bile najuspešnije svih vremena. Zajedno smo učili srpskohrvatski, ispisivali smo reči latinicom i ćirilicom i često crtali zastavu Jugoslavije i njezih šest republika s puno crvenih zvezda petokraka. Jednoga dana nas je gospođa Bošković, naša učiteljica, razdvojila. Više nismo bili Jugosloveni nego Srbi i Hrvati: Branko je na levoj strani učionice sada sve pisao ćirilicom, a ja na desnoj strani latinicom.

Moji roditelji su počeli po čitave večeri gledati vesti, slušati hrvatski radio i telefonirati s rodbinom. Ponekad bi moja mama znala zaplakati kada bi zazvonio telefon. Imala je desetoro braće i sestara, moj otac petoro. Većina ih je živela u Hrvatskoj i Bosni. Tri moja ujaka, jedan stric i šest rođaka su otišli u rat. Deo moje rodbine je morao pobeći iz svog doma, neko vreme su živeli i kod nas u Frankfurtu. Sve u svemu smo, međutim, imali veliku sreću da niko iz naše porodice nije poginuo. Samo je ujaka Zorana teško ranila mina.

Pljesak za nacionalnost

Moj novi sused na jugoslovenskoj, kasnije hrvatskoj nastavi, zvao se Domagoj. S njim sam subotom išao na veronauku koju je organizovala Hrvatska katolička misija. Na krizmi smo stajali jedan pored drugog pred oltarom Frankfurtske katedrale kada nas je biskup pitao koje smo nacionalnosti. Kako nisam bio sasvim siguran, oklevao sam s odgovorom, no Domagoj je rekao u mikrofon: „Hrvatske“. Prolomio se pljesak, pljesak koji je potrajao, a biskup je Domagoja pogladio po glavi.

Bio je to trenutak u kojem sam počeo razmišljati o svojoj nacionalnosti. Ne da o tome nisam pre mislio; na primer kada sam krenuo u školu u Kajzerslauternu i kada nas je učiteljica zamolila da budemo ljubazni prema dvojici stranaca u razredu – Aliju i Danijelu. Rekla je to pokazavši na jednog sramežljivog dečaka i mene. Ili kada su se moji roditelji preselili u Frankfurt i ja morao promeniti školu pa kad je moja nova učiteljica jednom izgrdila čitav razred jer je samo jedan učenik dobio peticu iz diktata, i to jedan koji čak nije ni Nemac.

Bilo je, dakle, trenutaka koji su me naveli da razmišljam o svojoj nacionalnosti, ali događaj u Frankfurtskoj katedrali je sve stavio pod jedno novo svetlo. Bio je to onaj pljesak. On me zbunjivao. Šta je to u Domagojevom odgovoru bilo tako super?

Nekoliko sedmica kasnije sam sa svojim roditeljima na hrvatskom radiju čuo da su se Srbi naoružali da bi porobili Hrvate. „Samo zato što želimo ostvariti naš tisućljetni san o nezavisnosti“, rekao je glas na radiju, „žele nas poubijati.“

Pucnji iz kalašnjikova

Za letnje praznike smo, uprkos ratu, otišli u Hrvatsku i Bosnu i tokom jednog dužeg primirja posetili smo rodbinu koja je živela blizu fronta. Jedan ratni drug ujaka Zorana mi je dao da pucam iz njegovog kalašnjikova u boce koje su bile udaljene nekih dvadesetak metara od nas. Još uvek osećam trzaj puške, miris baruta u nosnicama. I ja sam se onomad hteo boriti, braniti domovinu svoje porodice. Ali, srećom, s 14 godina sam za to još bio premlad.

Da sam bio tri godine stariji, da li bih i ja bio otišao u rat? Ta me misao vodila kad sam počeo pisati svoj roman 2011. Dvojica mojih poznanika iz Frankfurta su tada imala 17 i 18 godina – i to su učinila. Obojica su se nekoliko meseci kasnije vratila smušena, isprepadana i potpuno promenjena.

Glavni protagonista mog romana je Mihael, Nemac čiji roditelji, kao i moji, potiču iz Livna. Kada taj kraj 1992. godine napadnu srpske jedinice, Mihael ubija u rovu jednog srpskog vojnika. U njegovom novčaniku pronalazi sliku njegove porodice – supruge i dvoje dece. Dvadeset godina kasnije Mihael i sam ima dvoje dece. Kada njegova supruga Inga u kuću dovede bejbisiterku, Mihael veruje da je reč o kćeri čoveka kojeg je ubio.

Otkad pišem ovaj roman redovno posećujem svoju rodbinu u Hrvatskoj i Bosni, posebno ujaka Zorana. On je sudelovao u borbama 23. aprila 1992, borbama za obranu Livna koje Hrvati danas slave kao istorijsku pobedu.

Prilikom svečanog obeležavanja njihove godišnjice preko svoga ujaka sam upoznao i druge veterane i saznao puno o ratu, postraumatskom sindromu, o razorenim porodicama i deci koja su izgubila nadu. Bio sam i u Beogradu. Tamo sam sreo Srbe koji su bili na drugoj strani bojišta, ljude s istim sindromom, razorene porodice i decu koja su takođe izgubila iluzije.

Ratovi uništavaju čitave generacije

Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da oko 400.000 ljudi u Bosni i Hercegovini pati od posttraumatskog stresnog poremećaja. To je otprilike svaki deseti stanovnik. Lokalna udruženja koja se brinu o žrtvama PTSP-a veruju da je stvaran broj obolelih 1,7 miliona.

Ovaj rat još nije završen, iako je oružje zamuklo.

Ratovi kontaminiraju ljude i njihovu decu decenijama. I ta kontaminacija se rasprostire naširoko – ona zahvata rodbinu i prijatelje koji žive daleko i naizgled su potpuno pošteđeni od rata.

Ovaj rat je najveća nesreća u mom dosadašnjem životu. Bez ikakve sumnje. To primećujem ponekad konkretno, a ponekad indirektno.

Konkretno, na primer, kada se vozim taksijem i taksista primeti da imam hrvatske korene, a on je Srbin, kada pričamo o našim vezama s bivšom Jugoslavijom, o ratu, o tome koliko nas je pogodio, o mojoj i njegovoj rodbini. Kad mi taksista kaže da je i on bio u ratu, kao i njegov brat koji je poginuo i da je on uprkos tome oženio Hrvaticu, ali da mu je teško u braku jer mu brat ne izlazi iz glave. I kada se taksisti oči onda napune suzama, kada odmahne rukom i zagrli me.

Ili kada posetim svog rođaka koji ima tumor na mozgu i ja ga pitam kako je, a on, umesto da priča o svojoj bolesti, zuri u prazno i priča mi o noćnim morama koje ga bude svake noći. Čizme su mu se zaglavile u blatu, ne može se maknuti, ne može izaći iz njih, a srpske jedinice se sve više približavaju, čuju se rafali iz mašinki, ratatatata. I onda se protrese, pogleda me i kaže mi kako je zapravo skroz dobro.

Tuga zbog ovog rata me često zna obuzeti sasvim neočekivano. Dovoljno je da čujem par tonova neke pesme iz onoga vremena, to ne moraju nužno biti čak ni pesme iz bivše Jugoslavije, pesme Bijelog dugmeta, Crvene jabuke ili Merlina – i And justice for All od Metallice mene asocira na ovaj rat.

Ta tuga će me pratiti čitavog života. A ipak bi bilo nedopustivo upoređivati je niti malo s patnjom ljudi koji su proživeli rat. Jer ja sam osetio samo dašak njihove patnje.

Nikada se neću prestati pitati šta se moralo dogoditi da ovaj rat ne izbije. I šta se mora dogoditi da ljudi shvate i osete da je rat nešto najstrašnije što im se može dogoditi.

*Danijel Višević veruje da pričanje o ratu u tome može pomoći. Zato na portalu Krautreporter želi dati priliku žrtvama rata da progovore o svojim iskustvima. On ih želi portretisati – vojnike, izbjeglice, počinioce, žrtve. Iz bivše Jugoslavije, Ruande, Ukrajine, Sirije, i Nemačke. Jer i nemački vojnici se iz svojih misija u inostranstvu sve češće vraćaju s PTPS-om. „Samo ako stvorimo barem približnu predstavu o tome šta je to rat i koje su njegove posledice, znaćemo da cenimo mir u kojem živimo. I čuvati ga“, smatra Višević.