„Quo Vadis, Aida?“, film o Srebrenici premijerno u Veneciji

„Quo Vadis, Aida?“ je film o genocidu u Srebrenici i prvi igrani film na tu temu. Jasmila Žbanić je napisala scenario i režirala film, a u glavnim ulogama su Jasna Đuričić, Izudin Bajrović, Boris Ler, Dino Bajrović, Emir Hadžihafizbegović i Boris Isaković. Za kamerom je bila Kristine A. Majer, a montirao ga je Jaroslav Kaminski. Film traje 103 minuta.

„Ovo je najveći projekat koji smo mi iz produkcije ’Deblokada’ do sada radili“, kaže rediteljka Jasmila Žbanić, koja već nekoliko godina živi i radi u Berlinu. „Film je koštao više od četiri miliona evra, što je za BIH visokobudžetni film. Imali smo preko 6.000 ugovora sa statistima, 53 govorne uloge, radili sa dve kamere. Film je koprodukcija devet evropskih zemalja i na setu se, osim bosanskog i engleskog, moglo čuti još deset različitih jezika“, kaže Jasmila Žbanić.

-pročitajte još: 

„Deblokada“ je filmska produkcija koju su 1997. godine u Sarajevu osnovali Jasmila Žbanić i njen suprug Damir Ibrahimović sa prijateljima. Za svoj prvi igrani film „Grbavica“ (u Nemačkoj prikazivan pod naslovom „Esmas Geheimnis“), „Deblokada“ je 2006. godine na Filmskom festivalu u Berlinu dobila najveću nagradu – Zlatnog medveda. „Quo Vadis, Aida?“ je peti po redu igrani film Jasmile Žbanić, a deveti u produkciji „Deblokade“.

„Sa filmskog stanovišta raditi ovakav film u Bosni je izgledalo kao nemoguća misija“, kaže rediteljka. „Bosna je zemlja koja proizvodi jedan film godišnje. Industriju gotovo da nemamo i naš filmski fond je zaista mali. Bosna je nekada bila deo veće priče s Jugoslavijom i njenom jakom filmskom industrijom, ali nakon rata u kojem je sve bilo uništeno i veze sa drugim republikama postale limitirane – ostali smo u pustinji filmske produkcije“.

Jasmila ukazuje kako su mnogi ljudi želeli da se ovaj film napravi i zaista su ga podržavali: „Damir Ibrahimović, glavni producent, napravio je izuzetno hrabre, mada rizične poteze, bez kojih ovog filma ne bi bilo. Da smo čekali još godinu dana da se steknu svi uslovi za realizaciju, kako bi svaki oprezan producent radio, nikada ga ne bismo snimili. U korona-krizi bilo bi nemoguće snimati sa preko 400 ljudi u jednom prostoru. Odlučiti se za snimanje bila je odluka bazirana na neverovatno tačnom instinktu.“

Predvidljive i nepredvidljive teškoće

Kada je rat u BiH 1995. godine završen i kada se zemlja podelila po novouspostavljenim etničkim granicama, Srebrenica je ostala u sklopu Republike Srpske. Pošto mnogi, uključujući političke lidere, kao i aktuelnog gradonačelnika Srebrenice, negiraju da se u tom gradu desio genocid i na ovakav filmski projekat nisu gledali sa simpatijama, film je bilo nemoguće snimati na autentičnim lokacijama. Ekipa filma se neprestano suočavala sa predvidljivim i nepredvidljivim teškoćama.

„Zašto sam se i pored svega odlučila da radim ovaj projekat – to zaista ne mogu da racionalno objasnim“, kaže Jasmila Žbanić. „Naravno da me je sudbina tolikog broja nevino ubijenih ljudi i bol žena koje su ostale da pate za svojim najmilijima, motivisala da učinim sve što je u mojoj moći da njihova priča ne ostane neispričana. Dugo sam priželjkivala da neko drugi napravi ovaj film, ali, dok sam to mislila, zapravo sam se podsvesno sama pripremala“, kaže Jasmila.

Tragedija koja se nastavlja

Tragedija Srebrenice počinje 1992 godine, kulminira 1995, a nastavlja se i danas, jer se 1.700 ljudi još uvek vode kao nestali. „Svaka faza ove tragedije je film za sebe. Moj umetnički izbor je bio da govorim o tri dana u kojima se puno stvari moglo drugačije desiti da je bilo više solidarnosti i empatije“, naglašava redateljka.

„Quo Vadis, Aida?“ je duboko emotivan film o užasnoj tragediji i najvećem zločinu u Evropi posle Drugog svetskog rata, ali istovremeno deluje i kao precizna, gotovo dokumentaristička rekonstrukcija stvarnih događaja.

„U toku pisanja scenarija, a posebno u toku pripreme sa ekipom, imali smo internet-platformu na kojoj je za svaku scenu bila izdvojena gomila linkova iz jula 1995, arhiva, te ono što je inspiracija iz drugih filmova, fotografije, i opis kako ja zamišljam svaku pojedinu scenu“, objašnjava rediteljka svoj postupak. „Želeli smo da ostanemo verni suštini, znajući da radimo fikciju, umetničku interpretaciju onoga što se dešavalo. Recimo, u stvarnosti Mladić se sastao sa UN pukovnikom Karemansom u hotelu ’Fontana’ nekoliko puta. U našem filmu je to samo jednom, jer zakoni filma ne dozvoljavaju da realnost pratite doslovno, ponavljanja postaju dosadna i onda ljudi napuštaju bioskop.“

Aktiviranje starih trauma na filmskom setu

Priča filma je vezana za sudbinu Aide, nekadašnje profesorke, koja radi kao prevoditeljka za holandski bataljon, odnosno mirovne snage UN, čiji je zadatak bio da čuvaju takozvanu bezbednosnu zonu Srebrenica. Kada su Mladićeve trupe ušle u grad, Aidin muž i dva sina traže spas u kasarni UN u Potočarima. Aida pokušava da ih tu zadrži i da ih spasi.

„Čim sam sa Damirom Ibrahimovićem, producentom, počela da razgovaram o glumcima, bilo nam je jasno da je Aida – Jasna Đuričić. Sa njom smo sarađivali i ranije, na filmu ’Za one koji ne mogu da govore’. Jasna ima izvanrednu energiju i u stanju je da dočara najdublje emocije. Bilo je prelepo raditi s njom. Ona je glumica koja uvek od sebe zahteva najbolje.“

Što se tiče Mladića, kojeg igra Jasnin muž Boris Isaković, glavno pitanje je bilo: kako ga pokazati, jer je ličnost za koju svi znaju kako izgleda. „Malo ljudi zna kako izgleda UN pukovnik Karemans, ali za Mladića, svi u našem regionu tačno znaju kako izgleda, kako govori, kako se ponaša. Razmišljali smo o drugim metodama – poput one da ga ne prikažemo, da ga snimamo samo s leđa, ali nismo želeli da od njega napravimo misterioznu figuru. On je ljudsko biće. Da, on je ratni zločinac, ali ne mitska figura, već čovek od mesa i krvi. Odlučili smo se za Borisa Isakovića, jer on ima ogroman glumački domet i energiju. Analizirali smo mnogo video-snimaka Mladića, ali Boris je pronašao svoj, originalan i snažan način da ga odigra.“

„Izudin Bajrović igra Aidinog muža Nihada. Sjajni su i Dino Bajrović koji igra Nihadovog i Aidinog sina Seju, a koji je Izudinov sin i u realnosti, te Boris Ler koji igra starijeg sina Hamdiju.“

„Emir Hadžihafizbegović je klasika. Kad smo snimali njegovu scenu, gde on kao srpski vojnik ulazi u bazu punu izbeglica, toliko je bio ubedljiv da su se dve statistkinje onesvestile i morali smo da zovemo hitnu pomoć. Te žene su bile devojčice tokom rata. Emirova gluma aktivirala je stare traume. Bilo je veliko iskušenje, veliki rizik i vrlo emotivno i za Emira i sve ostale igrati ove uloge.“

Produkcija u doba korone

Premijera filma bila je planirana za 11. juli 2020, na 25. godišnjicu zločina u Srebrenici. Zbog korona-krize, međutim, to je bilo neostvarljivo i film je završen više od mesec dana posle tog datuma.

„Mi smo još u martu bili u zadnjoj sedmici montaže, ali se onda zbog korone sve pomerilo za nekoliko meseci“, kaže Jasmila Žbanić. „Film smo završili tek u drugoj polovini avgusta. Korekciju slike i miks tona radili smo tako što smo komunicirali pomoću kompjuterskog programa koji je spojio nekoliko gradova – kolorista i mikser su bili u studiju u Rumuniji, dizajner tona u Sarajevu, a snimateljka Kristine Majer i ja u Berlinu.“

„Nismo imali obavezu kada bi film trebalo pokazati. Mnogo je važnije bilo da ga završimo onako kako smo hteli. Nemački koproducent, ’Razor film’, učinio je sve da u tome uspemo.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android