Puno more kontejnera
5. januar 2019.
Po morima već plove brodovi koji mogu nositi i po 20.000 kontejnera. Čitava svetska ekonomija se jedva može zamisliti bez tog oblika transporta: čak i roba koja se nekada vozila kao rasuti teret se danas često prevozi u kontejnerima. Jer i kod soje ili žitarica su prednosti takvog prevoza ogromne: kupac će dobiti tačno onu robu koju je proizvođač strpao u čeličnu kutiju, zajamčene količine i kvaliteta. Ne treba mnogo radnika koji će tovariti i istovarivati brod, lučka dizalica će kontejner staviti sa broda na kamion koji će robu dovesti pravo naručiocu.
Ali u ovom udesu na brodu MSC Zoe se pokazuju nedostaci tog oblika prevoza: čak ni kapetan i posada broda ne zna šta prevozi. Teoretski, dužnost špeditera je da prijavi ako je u kontejneru oružje ili opasan teret, ali u praksi posada jedino zna ciljnu luku kontejnera, težinu i možda tek još da li je potreban posebni postupak – ako je to na primer kontejner sa hlađenjem.
Što je uopšte u moru?
Utoliko ne treba da čudi što zapravo niko ne zna tačno šta se to nalazilo u 277 kontejnera koji su ispali sa broda švajcarske kompanije MSC Zoe. Ovaj 395 metara dugačak brod je trenutno na vezu u Bremerhafenu kod Bremena. Prema kontejnerima koji su ostali na brodu – njegov kapacitet je 19.224 standardna kontejnera – posada pokušava da otkrije koji kontejneri fale i šta piše u deklaracijama o sadržaju. Nije retkost da su deklaracije „kreativno“ pisane – bilo da se hoće uštedeti na carini ili na troškovima transporta ako je reč o opasnom teretu.
Na brodu su naravno i istražitelji koji pokušavaju da otkriju šta se dogodilo: Severno more po zimi nipošto nije bezopasno, ali takav gigant kao što je MSC Zoe je građen da izdrži i opasnije more. Kako se moglo onda dogoditi da izgubi tolike kontejnere? To u međuvremenu zanima i državno tužilaštvo Holandije koje takođe vodi istragu.
Zapravo, niti to nije posebno čudno, tvrde stručnjaci: kontejneri se smeštaju u „šine“ koje ih dodatno stabilizuju. Može biti da mere bezbednosti nisu bile postavljene na tih „par milja“ do luke gde onda treba što pre istovariti teret – ali more je opet imalo svoje planove kada će podivljati.
Nemački socijaldemokrata sa iskustvom rada u luci Bremerhafen Uve Šmit podseća i na zakon poluge koji smo svi učili u školi: sila puta krak. „Osam kontejnera naslagati na palubu jedan na drugi – to je pre deset godina bilo potpuno nemoguće. To čini i mnogo složenijim pitanje stabilnosti brodova, ali i pitanje osiguranja tereta.“
Na hiljade kontejnera na morskom dnu
Ukratko, kad se par kontejnera počelo rušiti u more, za sobom su kao domino-kocke povukli i ostale. Čak 277 kontejnera odjednom – to je mnogo, ali je sitnica u poređenju da tim koliko se kontejnera svake godine gubi u morima. Hans-Verner Monzes, zapovednik nemačke službe za havarije na moru, tvrdi da svake godine „preko 10.000 kontejnera“ završi u vodi.
World Shipping Council (WSC) pak prema upitu brodskih prevoznika objavljuje mnogo skromniji, ali ipak zastrašujući broj od 1.582 kontejnera koji su od 2008. do 2016. svake godine u proseku ostali u moru. Zapravo, taj broj sadrži i kontejnere koje je progutalo more i kad je potonuo čitav brod: tako je rekordna godina bila 2013. sa 5.578 izgubljena kontejnera jer je u Indijskom okeanu potonuo MOL Comfort. Obzirom na broj kontejnera koji se prevozi morima, WSC ukazuje da je mogućnost da se „izgubi“ kontejner ipak sićušna: jedan na prema sto hiljada.
Ovako ili onako, nije sporno da je već na hiljade kontejnera završilo u morima. Oni definitivno nisu konstruisani da izdrže morske talase pa su tako neki razvaljeni, ali neki su još uvek zatvoreni – sa ko zna kakvim sadržajem. Pogotovo u razmerno plitkim vodama gde je MSC Zoe izgubio svoje kontejnere, to nije bezopasno: na nemačko ostrvo Borkum je more nanelo i tridesetak televizora i drugih kućanih aparata, ali i na kilometrima obale je mnoštvo drugih predmeta i ambalaže iz desetak kontejnera koliko je verovatno dospelo u njemačke vode.
Srećni i manje srećni nalazači
U takvom slučaju, nema malo primorskih zemalja gde još uvek vlada načelo: sve što donese more pripada onome ko to nađe – konačno, sve će to ionako platiti osiguranje. Ali u Nemačkoj to pravilo – ne važi. Nalazač ima pravo tek na nadoknadu, baš kao da je našao novčanik na trotoaru.
U Holandiji pak nalazač može da zadrži nađeno – ako kontejner nije zatvoren. Ali u ovom slučaju to nije bezopasno: na holandskom ostrvu Ameland je do sada nađeno oko 130 tona koječega na oko pet kilometara obale, a i na ostrvo Širmonikog je more nanelo svašta, između ostalog i vreće sa dibenzolperoksidom. Zato je tamo već stotinak vojnika koji još traže sadržaj koji bi mogao biti opasan za okolinu. Kako se pretpostavlja, najmanje dvadesetak kontejnera je završilo u holandskim vodama.
Udes koji se dogodio sa teretom MSC Zoe je posebno nemačke političare stranke Zelenih i aktiviste za zaštitu životne sredine naveo da opet otvore staro pitanje: zašto ne uvesti obavezu da kontejneri koji prevoze opasan teret moraju biti opremljeni lokatorima koji će otkriti njihov položaj, kako na površini tako i pod morem?
Tehnički, takvi uređaji postoje, a to pitanje se postavilo i kod bezbednosti država i luka nakon terorističkog napada 2001. godine. No, takav propis nije lako sprovesti: Udruženje brodskih prevoznika broji članove iz 170 zemalja koji svi treba da prihvate takvo rešenje.