Provera štazijevaca sve do penzije

Bio je to najvažniji instrument diktature DDR, najubojitije oružje protiv spoljnog neprijatelja, ali i protiv sopstvenog naroda. Teško da bi se Partija socijalističkog jedinstva Nemačke (SED) preko 40 godina održala na vlasti – bez Štazija, bez tajne policije.

Kada je Berlinski zid 1989. pao, u Ministarstva za državnu bezbednost bila je zaposlena 91.000 stalnih službenika i još oko 100.000 manje-više dobrovoljaca, takozvanih neformalnih saradnika. Oni su špijunirali svuda: na radnom mestu, u crkvi, čak i u sopstvenoj porodici.

Veoma mali broj njih je u ponovo ujedinjenoj Nemačkoj priznao svoju prošlost – zbog stida ili možda opravdanog straha da ne izgube posao u državnoj službi, na primer u školi, na univerzitetu, u pravosuđu...

Vlastima u DDR-u od početka je bilo jasno: država ne može sebi da dozvoli da npr. nastavnik ili sudija gaji sumnje prema ustavu. Kako bi bili sigurni poslodavci mogu do kraja 2019. da provere da li su njihovi radnici nekada eventualno bili špijuni Štazija. Aktuelna nemačka vlada želi da se taj rok produži do 2030. godine. Parlament će, skoro je sigurno, glasati za.

Državni sekretar koji se sapleo o svoju prošlost

U prvim godinama nakon mirne revolucije u DDR-u, javne službe su sistematski pregledane – da se vidi da li ima špijuna. Samo 1991. i 1992. podneto je 865.000 naloga. Nema međutim zvaničnih brojki o tome koliko je nekadašnjih saradnika Štazija otpušteno. Javno su objavljeni samo poznati slučajevi, oni od posebnog javnog interesa – poput državnog sekretara pokrajine Berlin, Andreja Holma. On je 2017, ubrzo nakon imenovanja, morao da podnese ostavku. Razlog za to su bili lažni podaci koje je predao Humbolt-univerzitetu gde je dugo bio angažovan kao naučni saradnik. On je naime prilikom zapošljavanja prećutao svoj angažman u Štaziju. Potom je izgubio i posao na univerzitetu.

Holm je platio visoku cenu za svoju prošlost. S pravom? Poverenik Bundestaga za dokumente Štazija Roland Jan zalaže se za diferenciran pristup toj osetljivoj temi: „Ljude koji su u mladosti sarađivali sa Štazijem ne možete večno da optužujete. S druge strane, laganje ne sme biti nagrađeno. Važno je da poslodavac zna da li može da ima poverenja u svog saradnika ili ne.“

Jan rado priča o čoveku koji je jednom došao kod njega na konsultacije. On je ranije radio za Štazi i sada je nameravao da konkuriše za radno mesto u državnoj službi. Šta bi trebalo da uradi? Da otvoreno progovori o svojoj prošlosti ili da ćuti? Jan, koji je takođe bio žrtva Štazija, savetovao mu je da bude otvoren prema potencijalnom poslodavcu. Čovek se dve nedelje kasnije zahvalio preko telefonom – dobio je posao.

Kao primer nekadašnji novinar Jan navodi i stav poslanika u Bundestagu Tomasa Norda. On je ubrzo nakon pada Berlinskog zida javno progovorio o svojoj Štazi-prošlosti i uprkos tome – ili baš zbog toga – 2009. je izabran u parlament ispred stranke Levice. Nord je, naglašava Jan, dobar primer kako se treba odnositi prema sopstvenoj prošlosti. „Želeo bih da i drugi tako postupaju“.

No, uprkos dobrovoljnom priznanju 1990, Norda je o njegovoj prošlosti u Štaziju 20 godina saslušala Komisija Bundestaga. On je tada smatrao da je to nepotrebno, su sve činjenice već dve decnije bile na stolu. Danas međutim razmišlja drugačijie. Nord za DW kaže da je i ta zvanična provera bila „nešto što je dobro“. Zvanično je potvrđeno da je „moj izveštaj bio korektan i da sam se zaista bavio svojom biografijom 20 godina“.

Ipak, samokritičan odnos tog političara Levice prema sopstvenoj prošlosti vezanoj za Štazi u stvari retkost. Onaj ko je do danas tajnu zadržao za sebe, teško da će je sada otkriti – pogotovo zato što je vreme masovnih priznanja prošlo. Mnogi saradnici Štazija danas su pred penzijom ili su već penzionisani. Ali Tomas Nord može da razume da „žrtve diktature Partije socijalističkog jedinstva (SED) i danas očajnički žele da dođu do istine“.

Poslanici - samo u izuzetnim slučajevima

Upravo zbog toga bi i dalje trebalo da postoji mogućnost provere. Nemačka savezna vlada svoj postupak obrazlaže time da želi da ojača poverenje u javne institucije i osobe na visokim državnim funkcijama. Vlada smatra da je za prerađivanje nepravde koju je počinila SED neophodna transparentnost i 30 godina nakon od pada Zida. Pogled na statistiku pokazuje da provere da li je neko radio za Štazi rapidno opadaju poslednjih godina: 2018. je u javnom sektoru bilo samo još 167 naloga.

Poslanici nemaju mnogo razloga za strah, jer oni smeju da budu proveravani samo na dobrovoljnoj bazi. Bez saglasnosti bi do toga moglo da dođe samo ako „postoje konkrentne naznake“ za aktivnosti u Štaziju – to je tako regulisano članom 44 Zakona o poslanicima Bundestaga. A i ako se dokaže da je neko imao Štazi-prošlost, to ne nosi sa sobom neke obavezujuće posledice. Poslanici ne mogu da budu prisiljeni da vrate svoj mandat, pa čak mogu i ponovo da se kandiduju.

„Nije dobro živeti u laži“

O verodostojnosti nekadašnjih saradnika Štazija na kraju odlučuju birači. Oni su tako Tomasu Nordu odavno oprostili: 2017. je po treći put izabran u saziv Bundestaga. Isplatilo mu se to što se otvoreno odnosio prema svojoj prošlosti. „Ja sam se razotkrio i stoga sam mogao verodostojno da se obračunam sa greškama iz mladosti.“ Na taj način stekao je priznanje i kod žrtava Štazija, a to mu je donelo i „nemali broj dugogodišnjih prijateljstava“.

Ipak, Nordu nije strana ni druga strana medalje. Svako ko se priključio Štaziju za mnoge ostaje „odmetnik“ do kraja života. To se mora izdržati. On je, kako kaže, još 1990. bio za otvoren i javan odnos prema sopstvenoj biografiji. To smatra ispravnim i danas: „Nije dobro živeti u laži“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android