„Preko Bugarske se lako može na Zapad!“

Stari put vodi kroz brdski region Strandže u Bugarskoj. To je lokalni put od Burgasa na obali Crnog mora preko Malka Tarnova, gradića na samoj granici - dalje u Tursku. Put, zapravo, vodi sve do Istanbula. Danas ga koristi gotovo još samo lokalno stanovništvo.

A to je u doba socijalizma bio put o koem su mnogi sanjali - u dalekoj Istočnoj Nemačkoj: „To je 2000 kilometara od DDR-a, tako smo razmišljali. Treba da se dobro obučeš, dakle kao zapadnjak i da staneš na put od Burgasa prema Istanbulu. Tamo prolazi bezbroj Turaka, imaju četiri kolovozne trake i neki Turčin će te sigurno pokupiti", priča nam Hendrik Fogtlender.

Ali realnost je bila drugačija...

On u Istočnoj Nemačkoj zapravo nije živeo loše: radio je kao elektroinstalater i imao je dovoljno vremena i novca za putovanja. Poljska, Mađarska, Sovjetski Savez, Bugarska... Sve je to video i prošao. Nekadašnja Jugoslavija im nije bila dopuštena, ona se u DDR-u smatrala praktično već Zapadom. Jednog dana je okružnoj kancelariji socijalističke omladine podneo zahtev da putuje na Kubu. Zahtev je odbijen.

„Zašto on može, a mi ne?"

Razlog: nije redovno prisustvovao sastancima socijalističke omladine FDJ. „A kada sam odlazio tamo, direktor nam je pričao kako je lepo već na amsterdamskom aerodromu lepo. On je smeo tamo - mi nismo. To je smešan sistem. Da sam ga na tim sastancima pitao, zašto on sme a putuje, a mi ne smemo, bio bi me izbacio napolje. Zato sam radije ćutao", priča Fogtlender.

Početkom 1988. ga je školski prijatelj pitao hoće li zajedno s njim u Bugarsku. Ali on nije mislio da ostane u Bugarskoj, nego da pobegne – preko bugarske granice u Tursku i na Zapad.

Bugarska je bila omiljena među Istočnim Nemcima i drugim građanima Istočnog bloka: duga obala, dobra hrana, vrući ljetni dani. Za socijalističku nemačku braću su germanizovana čak i imena letovališta: Slančev brjag su oni znali kao Sonnenstrand, Zlatni pjasci su im bili pojam kao Goldstrand. Godine 1988. su se tako i dva prijatelja umešala među 30.000 Istočnih Nemaca koji su odlučili da tamo letuju.

Sleteli su u Burgas i smestili se u desetak kilometara udaljenom Slančevom brjagu. Bilo je kasno, vruće i suvo, leto. Zabavljali su se, igrali tenis, sprijateljili su se sa jednom porodicom iz Hamburga, izlazili svake večeri. Bezbrižno su proveli prvih deset dana odora - sve do 3. oktobra 1988.

Samo mali „izlet"

Naravno da nisu niti slutili da će tačno na taj dan samo godinu dana kasnije biti srušen Berlinski zid i da će nestati čitava socijalistička Nemačka. Njima je pred očima bio samo njihov naum: ustali su rano, već oko pola sedam, i na recepciji su rekli da žele na izlet u brda. Ništa nisu poneli sa sobom, samo po bocu vode, lančić oko vrata i ručni sat. Bili su u svojoj najboljoj odeći.

„Krenuli smo putem prema Istanbulu, putem o kojem smo sanjali: onim sa četiri kolovozne trake. Ali, problem je bio: nije bilo ni jednog jedinog Turčina u automobilu. Nakon sat vremena nailazimo na levoj strani puta – dakle na suprotnoj strani – gde piše 'Istanbul - 350 kilometara'. Moj prijatelj je bio malo puniji i pitam ga: 'Debeli, hoćeš li sad kao da hodaš 350 kilometara do Istanbula – i to samo sa jednom bocom vode iz koje si već popio pola?'"

Puna tri sata su tako hodali dok iz smera Burgasa nismo videli da dolazi jedan autobus. Odlučuju da zaustave bar taj autobus. Vozač ih je pitao odakle su i oni mu odgovaraju 'iz Hamburga'. „Pa nije nam na čelu pisalo 'DDR'. Vozili smo se tako utroje prema Istanbulu i dvaput sam pitao vozača da li je to cesta prema Turskoj. Nismo govorili ni ruski da ne posumnja da dolazimo iz socijalističke Nemačke. A on nije znao engleski. Nakon otprilike 20 kilometara na desnoj strani se pojavila granična služba bugarske vojske. Oni su nam samo mahnuli da prođemo. Ja sam već u sebi slavio. Sad je ostalo još samo 330 kilometara. Ali nakon 40, 50, 60 metara vozač autobusa je stao pored puta."

Masovno su ih hvatali

Tog 3. oktobra, na dužnosti je bio Stojan Todorov. Vozio se terencem duž granične linije i dobio signal da mora na zadatak. I tako je pored puta ugledao Handrika Fogtlender i njegovog školskog druga. Bilo je jasno da je reč o beguncima iz DDR-a. Todorov i njegov kolega navlače vreće preko glava dvojice mladića i trpaju ih u auto.

To mu je bila dužnost, kaže nam Todorov. „Jer, prilikom svakog uspešnog prelaska granice, dakle bekstva koje nismo mogli da zaustavimo, čitava jedinica je morala na raport u Sofiju. Morali smo da objašnjavamo kako je to moglo da se desi. I graničari su onda bivali kažnjeni. To je bio zakon." Todorov brzo dodaje da nikoga nije ubio – ali da je pucao. Trideset godina nije govorio o tim vremenima. Vidljivo je nervozan, ne želi da mu se objavi ime: Stojan se zapravo zove drugačije.

Graničari poput njega nikada nisu bili pravno sankcionisani. Čak i kad su porodice Istočnih Nemaca koji su bili ubijeni na granici kasnije pokušavale da u Bugarskoj sudski tuže graničare, tamošnje državno tužilaštvo nije preduzimalo ništa. Priče o tome da nije nikakav problem preko Bugarske preći na drugu stranu datiraju još iz šezdesetih godina. Nekima je uspelo da pobegnu, ali za većinu se pokušaj bekstva završavao dugogodišnjim zatvorom ili čak pogibijom.

Bugari ne žele da znaju za to

Granica socijalističke Bugarske prema članici NATO Turskoj bila je strogo čuvana. Možda ne tako kao ona između istočne i zapadne Nemačke, ali i tamo je bila visoka žičana ograda sa tihim alarmom koji je javljao graničarima ako neko samo dotakne žicu. Sa obe strane ograde je bila čistina sa peskom da se vide eventualni tragovi. Ali čak i kada bi begunci uspevali da pređu ogradu, to još nije značilo spas. Jer, prava granica se zapravo nalazila puna dva kilometra dalje od ograde; tako su se mnogi begunci radosno predavali misleći da im prilaze turski graničari.

Uz sve to, čitav pojas širine od 15 kilometara uz granicu bio je proglašen bezbednosnom zonom. Sve se strogo nadziralo, a još 1951. su bugarski graničari dobili naređenje da pucaju na svakoga ko ne posluša njihovo naređenje i poziv na predaju. Na svakoga - bio to Bugarin ili neko drugi.

Nakon pada komunizma, taj deo bugarske istorije niko nije želeo da istraži, čita i ispita. Čak i školski udžbenici u Bugarskoj se jedva bave razdobljem između 1945. i 1989. Isto tako se ne govori ni o tome da je u Bugarskoj bilo čak i logora u kojima su mučeni zatočenici.

Granice više nema – ali je opet tu

Sa dva prijatelja iz istočne Nemačke bugarski graničari nisu imali previše muka jer je sve bilo jasno. Nakon saslušanja u Malkom Tarnovu su prebačeni u zatvor u Burgasu. Tamo su ostali devet dana da bi ih prebacili u drugi zatvor u Sofiji. Tamo su bili u maloj ćeliji sa još dve osobe, a nisu imali ni kanalizaciju. Svežu vodu su dobijali tek na svakih nekoliko dana.

Bugari su zapravo samo čekali da po njih dvojicu dođu službenici istočnonemaškog Štazija i odvedu ih u domovinu. Tako su ova dva zatočenika na kraju dospeli u ozloglašeni iztražni zatvor Hoenšenhauzen gde su proveli nekoliko nedelja – da bi opet bili premešteni.

Na kraju ih je Zapadna, Savezna Republika Nemačka otkupila od Istočne Nemačke – uobičajena procedura kod političkih zatvorenika i ne beznačajni izvor deviza za socijalističku Nemačku. I to zapravo samo nekoliko nedelja pred pad Berlinskog zida i raspad DDR-a.

Bivši graničar Stojan Todorov danas ima više od šezdeset godina. Penzionisan je i još uvek živi sa suprugom u Malkom Tarnovu. Još ponegde mogu da se nađu ostaci žičane ograde, a čitavo granično područje je već odavno obraslo u šikaru. Tamo gotovi niko više ne zalazi.

Todorov ima dva sina. Stariji je krenuo stopama svog oca. I on je graničar, ali sada on čuva granicu Evropske unije prema Turskoj.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android