Varšavski geto za Jevreje: stanica na putu za gasne komore
2. oktobar 2020.
Drugog oktobra 1940. guverner Varšavskog distrikta Ludvig Fišer potpisao je naredbu izolacije „jevrejske četvrti" u okupiranom glavnom gradu Poljske. Uskoro je živahna metropola s najvećom Jevrejskom zajednicom u predratnoj Evropi dobila najveći geto na evropskom kontinentu.
U jesen 1939. kad je nemačka vojska, Vermaht, napala Poljsku u toj zemlji je živelo gotovo 3,5 miliona Jevreja, deset posto ukupnog stanovništva. Okupatori su oduzeli njihovu imovinu i sterali ih u 400 geta.
U Varšavi je „Jevrejska četvrt" 16. Novembra 1940. ograđena zidom visokim tri i po metra, a povrh njega bodljikava žica. Jevrejima koji bi se bez propusnice našli van geta pretila je smrtna kazna.
Iako je 280.000 varšavskih Jevreja činilo trećinu stanovništva Varšave, za geto je bilo predviđeno samo 2,4 posto grada. Nakon prisilnih preseljenja iz drugih delova Poljske tu je povremeno bilo i do 450.000 ljudi na samo četiri kvadrtna kilometra.
Glad i smrt - turistička atrakcija
„Život u getu, to je pre svega stravično mnogo ljudi na malom prostoru. Higijenski uslovi bili su fatalni. TBC, tifus i pegavi tifus su se širili. Svakoga jutra su ispred vrata ležali leševi", pričao je književni kritičar Marsel Rajh-Ranicki (1920.-2013.) koji je preživeo Varšavski geto.
Za nemačke okupatore je „Jevrejska četvrt" bila turistička atrakcija. Nacistička organizacija Kraft durch Freude - KfD (Snaga kroz radost) nudila je obilaske geta autobusom.
„Na groblje su stalno dolazile različite grupe izletnika (vojnici, civili), većina njih nije pokazivala nikakv osećaj prema Jevrejima. Posebno zanimanje je privlačio ambar u kojem su preko dana sklonjene destine leševa. Danas sam bio tamo, to je morbidno", zabieležio je 20. 6. 1941. Emanuel Ringelblum. Leševi su izgledali „kao kosturi".
Najčešći uzrok smrti bila je glad. Prema nemačkoj uredbi stanovnici geta su dobijali 184 kilokalorije dnevno, dok je norma za Poljake iznosila 634, a za Nemce 2.310 kilokalorija.
Jevrejskom istoričaru Ringelblumu možemo zahvaliti za opsežan izveštaj o svakodnevici u Varšavskom getu. Taj izveštaj u međuvremenu spada u svetsku dokumentarnu baštinu UNESCO-a.
Masovne deportacije i „likvidiranje" geta
Nacisti su geta zamislili kao privremene stanice za Jevreje na putu u logore smrti. Nakon što je u januaru 1942. na Konferenciji na jezeru Vanze donesena odluka o „konačnom rešenju Jevrejskog pitanja" nacisti su počeli da „likvidiraju" geta odnosno ljude odatle šalju u gasne komore.
Oko 300.000 Jevreja iz Varšave deportovano je tokom sedam nedelja, počevši od jula 1942. u 80 kilometara udaljeni logor smrti Treblinka - i tamo ubijeno.
U getu je ostalo 35.000 većinom mladih muškaraca koji su navodno radili za nemačka preduzeća. Još 25.000 stanovnika geta se sakrilo. Sve više njih se odlučivalo za otpor - bolje smrt u borbi nego u gasnoj komori.
Ustanak
Kad su 19. marta 1943. u geto umarširale kolone SS-ovaca kako bi deportovali preostale stanovnike geta, bili su iznenađeni. Niko nije očekivao da Jevreji mogu pružiti otpor.
„Jevrejski ustanici su pucali na tenkove i vozila i bacali na njih Molotovljeve koktele. Posle pola sata naše jedinice su bile razbijene i demoralizovane", zabeležio je vođa SS grupe Jirgen Štrop.
750 boraca naoružanih pištoljima i granatama branili su se protiv 2.000 teško naoružanih vojnika, SS-ovaca i policajaca.
23-godišnji vođa ustanka Mordehaj Anielevic, nekoliko dana pre smrti uspeo je da zapiše: „Ono što smo doživeli ne može se opisati rečima: dvaput smo prisilili Nemce na bežanje iz geta. Moj životni san se u svakom slučaju ostvario: geto se sam brani."
Ali, ustanici na kraju nisu imali šanse. Kad je 16. juna 1943. razorena Velika sinagoga Štrop piše: „U Varšavi više ne postoji Jevrejska četvrt."
Vili Brant na kolenima
Na ustanak geta i time i ubistvo 90 odsto poljskih Jevreja pažnju javnosti je skrenuo tadašnji nemački kancelar Vili Brant (SPD) kad je u decembru 1970. kleknuo ispred spomenika junacima Varšavskog geta. Taj gest je protumačen je kao izraz poniznosti – i kao simbol Brantove politike prema Istoku usmerene na dijalog s komunističkim vladama.
Međutim, u poljskim medijima o tome nije bilo reči – osim u jednim malim Jevrejskim novinama koje su o tome donele kratku vest. Brantov pad na kolena podsetio je naime na to da se Holokaust najvećim delom odvijao na teritoriji okupirane Poljske - a zvanična politika pod komunističkom vlašću je pokušavala to da prećuti.
Poljska rasprava
„U javnoj raspravi se govorilo o zločinima nad Poljacima, a ne nad Jevrejima", kaže poljski istoričar Mariuš Jastrzab iz Muzeja istorije poljskih Jevreja POLIN u Varšavi. Uopšte se nije pominjalo da su polovina od šest miliona poljskih žrtava bili - Jevreji. „Komunističkim vladama je nedostajala legitimnost i tako su one uvek govorile o poljskom mučeništvu."
Danas poljska vlada hoće da „poljsko-Jevrejske odnose prikaže kao priču o toleranciji" i u prvi plan stavlja samo poljske junake koji su uprkos smrtnoj opasnosti pomagali Jevrejima. Jastrzab upozorava na opasnost jednostranog ulepšavanja istorije.
Prateći grupe đaka i turista on je ipak ponosan da u međuvremenu svako ko prođe kroz područje bivšeg geta u najstrožem centru Varšave, ima prilke da na neki način sazna za to mračno poglavlje u istoriji ovog grada. Pored spomenika junacima ustanka ima grafita i spomen-ploča. Nekadašnja granica geta koju je činio zid sa bodljikavom žicom, obeležena je na trotoaru. To je ranije bilo nezamislivo.